Више хиљада Нишлија, чланови експедиције Стазама славних предака, велики број планинара из читаве Европе, његови саборци из Војске Србије и 63. падобранске јединице, колеге грађевинци и археолози у присуству његових најближих испратили су данас на вечни починак Батицу Павловића – Црног (1972-2016).
Падобранца кога су волеле Нишлије, колеге, пријатељи, познаници.
Планинара који је освојио бројне врхове и захваљујући коме се српска застава вијорила на највишим светским врховима.
Поштоваоца српске историје који је у оквиру експедиције Стазама славних предака пре 3 месеца препешачио више од 240 километара путевима којима се током Албанске голготе српска војска повлачила преко Црне Горе и Албаније пре једног века.
Патриоту који је бранио своју земљу у ратовима током деведесетих година и увек и на сваком месту показивао љубав према Србији и своје родољубље.
У препуној сали Дома војске Србије у Нишу одржан је данас комеморативни скуп на коме су се од њега опростили поштоваоци свега онога што је Батица учинио за Ниш и Србију.
Уз много суза присутни су саслушали опроштајне говоре његових колега планинара из ПД “Сува планина“, пријатеља из експедиције “Стазама славних предака“ Владислава Ценића и Милана Лапчевића.
Пре само неколико дана његов син, Павле Павловић написао је у школи тему под насловом “Мој отац“.
Виђење Батице у очима малог Павла сломило је срца присутних и изазвало јецаје у препуној сали.
На крају комеморације сви присутни у Дому војске Србије отпевали су, за Батицу, Тамо далеко.
Батица Павловић је у јавности био познат као учесник многих планинских и експедицијских похода.
У друштву сина освојио је скоро све балканске врхове.
Наставио je тужног мартовског јутра да спава не остваривши све своје циљеве, оставивши супругу, две кћери и сина да се сећају његовог лика и дела.
Пожртвовани отац две ћерке и маленог Павлета, планинар и авантуриста у души, био је болестан неколико дана са високом температуром.
На Богојављење Батица и Павле пливали су у леденој Нишави а Павле је био најмлађи пливач који је ове године ухватио Богојављенски крст.
И тада и свакога дана Батица је био ту, као подршка, подстрек и пример.
У Македонији су недавно, у походу на врхове Шар планине, Батица и његов син били затрпани испод снежне лавине.
И све је то преживео, али јуче …
Остаће неостварен сан Батице и његових другара и пријатеља из експедиције “Стазама славних предака“ да са Црним и његовим сином отпешаче од Солуна до Кајмакчалана на 100 годишњицу кључне битке у Првом светском рату за ослобођење Србије.
Остаће неостварен сан Батице, пут који је био планиран за јун, када је требало да деветогодишњи Павле са оцем, осваја Елбрус и Мон Блан.
И писац ових редова имао је част да упозна Батицу, да се дружи са њим.
Био је сјајан Човек, храбар, без длаке на језику, патриота, русофил, увек спреман да насмеје, подржи, помогне, пленио је добротом, шармом и ведрином.
Батица је својим духом, поштењем и честитошћу враћао веру у људе у ова мутна времена.
Имао је пријатеље широм планете чије је највише врхове освајао са лакоћом.
Збогом пријатељу, нека те „тамо далеко“ дочека рајско насеље.
Са болом, сузама и „тамо далеко“ памтићемо те заувек.
Почивај у миру, Батице!
Милан Петковић
