Србија је, у својој историји, била посед великог жупана, била краљевина (и средњовековна и модерна, уставна), била је и кнежевина, сада је република, а једном је била и царевина.
Србија је мењала и престонице. Да буду престони градови Србије имали су част да буду Рас, Крушевац, Крагујевац, Београд, Ниш (ратна престоница), а престоница Србије био је, баш у време царства, и град Призрен.
Призрен и данас изгледа царски.
Старо језгро града Призрена, уз ток Призренске Бистрице, је изузетна амбијентална целина.
Средњовековни мост, калдрмисана чаршија са златарским, јорганџијским, кујунџијским, терзијским и другим радњама, Синан пашина џамија и Саборна црква Светог Ђорђа – овде све подсећа на нека давна, царска времена.
У Призрену се налазе изузетни споменици српске културе и историје.
Најупечатљивија је, свакако, призренска црква Богородица Љевишка. Задужбина Краља Милутина, изграђена на темељима старије цркве, одликује се изузетном архитектуром и непоновљивим живописом.
Поред Богородице Љевишке, у Призрену, још увек, постоји већи број цркава – Црква Светог Николе и Црква Свете Недеље из четрнаестог века, Црква Светог Ђорђа Руновића (по породици која ју је изградила), Црква Светих Врача…
У Призрену се, како и приличи, одржава Међународни фестивал средњовековне музике.
Када смо сазнали да на овогодишњем, трећем по реду фестивалу, учествује певачица Дивна Љубојевић са својим ансамблом „Мелоди“, нисмо се много премишљали.
Критика и штампа за 
Дивнин глас користе придев „анђеоски“.
Пут до Призрена, да читаоцима буде јасно, није превише тежак.
Највећи проблем је прећи интегрисани административни прелаз код Мердара који је закрчен печалбарима с Косова, из Метохије и Албаније.
Чекају овде стрпљиво сатима сви, и Албанци и Срби и Турци, и муслимани и католици и православни.
Од Приштине на даље је изграђен ауто-пут који се добро одржава (боље него ауто-путеви у остатку Србије) којим се стиже право до Призрена.
У Призрену може бити мало муке док се нађе паркинг, али постоје приватни паркинг плацеви где се, за један евро по сату, може оставити ауто.
Наш пут у Метохију је протекао без проблема захваљујући организатору путовања, аутобуском предузећу „КИМ.КО“.
Наш возач Чеда пролази све препреке на путу без задржавања; како и не би, познају га све аутобусџије, полицајци, цариници шпедитери и пумпери од Подујева до Призрена, без обзира на верску и нациналну припадност.
Ваши репортери, који не говоре албански језик и нису везани за Косово и Метохију пореклом или пословним везама, су аутомобилом с нишким таблицама посетили Призрен прошле јесени и уверили се да је то могуће обавити без икаквих потешкоћа.
У Призрену вас нико неће лоше дочекати због вашег језика, вере или нације којој припадате. Напротив, свуда смо наишли на врло пристојан и љубазан пријем.
Центар Призрена изгледа космополитски, с наглашеном нотом традиционалне културе и јасним траговима цивилизација које су се овде у историји смењивале.
Пријатно нас је изненадило украшавање дрвећа низ Бистрицу ручним радовима. Оригиналан начин улепшавања града, али и сведочанство о култури његових становника. (У неким другим градовима, вандали би брзо поцепали украсе.)
Посетилац Косова и Метохије треба да буде спреман да се сусретне с траговима последњег рата из 1999. године.
У Призрену постоје споменици борцима ОВК, које сматрамо терористима, а овдашњи Албанци јунацима.
Постоји чак и споменик НАТО пакту.
Међутим, поново наглашавамо, овде вас нико неће ни мрко погледати зато што сте Србин.
Наравно, нема места „србовању“, провоцирању, нападном истицању националних симбола или неприличном подсећању на најближу историју.
Међународни фестивал средњовековне музике се одвија у атријуму Цркве Светог Спаса на брду Поткаљаја.
Кратко објашњење. Призренска тврђава се зове Каљаја и налази се на брду изнад града.
Уређена је за посете и с ње се шири диван поглед на град.
Стрма падина испод Каљаје се зове Поткаљаја и представља део града у коме је очувана традиционална архитектура. Већина кућа је обновљена после погрома 2004. године, али неке су и даље у рушевинама. До 1999. године, Поткаљају су насељавали, махом, Срби.
На једној заравни на Поткаљаји је, у четрнаестом веку, изграђена Црква Светог Спаса. Ова црква, у ствари, није никада потпуно изграђена. Започета је као већи храм, озидани су зидови, и ту се стало.
У оквиру овог зида постоји мања црква која је завршена и служи својој намени, а зидови веће, незавршене цркве ограђују простор који је као створен за концерте и сличне скупове.
Акустика у атријуму је одлична, звуци из града се уопште не чују, а под ведрим небом сте. Испред атријума се види Призрен као на длану.
Не умемо лепо да опишемо глас Дивне Љубојевић и њених пријатеља; нека се тиме баве професионални критичари.
Човеку се, заиста, чини да су нека надљудска бића сишла са небеса и уприличила концерт лепог а капела певања као божански дар нама на земљи.
Концерт је би лепо посећен, а пријатно смо се изненадили када смо схватили да има посетилаца и из редова локалних Албанаца.
Све је лепо у Призрену, али је једна ствар овде апсолутно недостаје. Призрену недостају Срби.
Српска заједница је у Призрену живела вековима; у средњем веку је Призрен био апсолутно српски град.
У дугом периоду турске власти у Призрен долазе Турци и Албанци, који и сада овде живе, али и други народи простране царевине.
У таквим условима, Срби се сусрећу с различитим изазовима, али бележе и успехе. Рецимо, српска црквено-школска општина је у Призрену основана крајем осамнаестог века, када у другим деловима Србије није било ни помена о нечему таквом. За време српске и југословенске власти у Призрену живе Албанци, Срби, Турци, Муслимани (сада Бошњаци), Роми и други.
Од 1999. године, у Призрену готово да нема Срба. Многе српске куће су запаљене у рату или 2004. године, а Срби су утекли у друге делове Србије бежећи од зулума зликоваца из Албанске заједнице.
Сада су Срби у Призрену сведени на педесетак ђака Богословије, неколико радника Богословије с породицама, и неколико десетина других грађана који су овде некако опстали.
Куће на Поткаљаји се обнављају, делом из помоћи из иностранства, али Срби се не одлучују да се врате у Призрен. Разлози за наведено заслужују посебну анализу.
Оно за шта не видимо никакав реалан разлог јесте мали број посетилаца из Србије који долазе у Призрен. Овде школске екскурзије не долазе, путници из Србије не пролазе (иако се преко Призрена најлакше долази од Ниша до Црне Горе), туристичке туре из Србије су врло ретке, а и пословне везе су врло неразвијене.
Читаоци могу како хоће – да виде Призрен на нашим фотографијама, или уживо. Ми ћемо и даље извештавати из овог дела Србије, тренутно под страном управом.
На крају, организујемо наградну игру за читаоце.
Читалац који први дође у нашу редакцију у Нишу у Улици Наде Томић 21 (преко пута седишта Града Ниша) с тачним одговором на наградно питање, биће почашћен свежим грожђем из Велике Хоче.
Питање се односи на натпис урезан на зиду једне наше средњовековне цркве, калиграфским словима исписан на арапском језику при дну живописа. Натпис је, у ствари, стих из древне арапске поезије и гласи: „Зеница ока мога је гнездо лепоте твоје.“.
У којој цркви се налази наведени натпис?
27. августа 2018. године
Љубомир Костић
