Републички кризни штаб за сузбијање Ковида-19 требало би наредних дана да разматра могућност да од септембра ђаци, уместо у школске клупе, поново седну пред екране телевизора и рачунара, односно да настава поново буде организована онлајн.
Како за „Политику“ каже министар просвете, науке и технолошког развоја у Влади Србије Младен Шарчевић, са својим тимовима увелико дискутује о могућем увођењу онлајн наставе од 1. септембра.
Било би, како појашњава, поштено да Министарство просвете потпуно спреми и ту опцију јер имају добру платформу и услове да поново покрену часове од куће.
„То још није била тема на седницама Кризног штаба, па не могу ништа детаљније да вам кажем, али намеравам да је покренем на састанку тог тела у току јула и да се активније посветимо и том питању. Већ имам разрађене планове за старије основце, средњошколце и студенте, са њима неће бити проблема. Могли бисмо да им уведемо комбиновани наставни режим у оквиру ког би део градива учили од куће, а само повремено, подељени у групе, долазили у образовне установе. Ђаци од првог до четвртог разреда су већи проблем јер не могу сами да буду код куће и за њих морамо до 1. септембра спремити више наставних сценарија. Наш онлајн наставни систем поредим са немачким и словеначким моделом и мислим да смо се добро прилагодили на овај нови начин рада“, истакао је Шарчевић.
Иначе, већ се снимају и лекције за онлајн наставу за нову школску годину, а како је раније изјавио министар Шарчевић, софтвер и 70 рачунара је код наставника и професора који у својим домовима снимају часове који могу служити и ђацима који оправдано изостају из школе, али и у случају да због епидемије вируса корона поново буде потребно да се школа пребаци у онлајн режим рада.
Страх просветних радника од корона вируса је разумљив, али чуди како сличан страх код њих не постоји када је у питању одлазак на прославе, мале и велике матуре.
Нико не поставља питање квалитета образовања ученика од куће.
Док многи просветни радници савесно обављају свој посао, постоје и они који рад од куће доживљавају као вишемесечни годишњи одмор и који наносе несагледиву штету својим ученицима.
Држава мора да више води рачуна о образовању.
Ако раде кафићи пуни младих, ако раде кладионице и кафане, због чега онда нема наставе у школама?
Нема сумње да би под контролом својих наставника и учитеља млади били безбеднији него у бројним угоститељским радњама и кафићима где их свакодневно виђамо.