Analize I Kolumne

Отац Сава Јањић у Интервјуу петком: „Нисмо приметили промену после Вашингтонског споразума“

Извор: Би-Би-Си на српском, https://www.bbc.com/serbian/cyr/srbija-54528568

Александар Миладиновић

Да би се дошло на разговор са игуманом манастира Високи Дечани на Косову, неопходно је проћи две бетонске барикаде, неколико лежећих полицајаца и једну контролну кућицу међународних војних снага где молдавски војници привремено задржавају личне карте посетилаца.

„Иако то може да изгледа необично, ми смо се навикли на то.

„У Дечанима то није први пут у историји – војска је чувала манастир још 1903. године, када су османске снаге распоређене јер су напади и провокације биле честе“, говори за ББЦ на српском отац Сава Јањић.

Молдавски војници део су међународних снага КФОР-а, иако њихова земља није део НАТО савеза који предводи ову мисију распоређену на Косову после међуетничких сукоба и НАТО бомбардовања Југославије 1999. године.

Осим њих, Дечане данас чувају и Словенци, Аустријанци и Италијани, па се историја, на неки начин, понавља.

„Почетком Другог светског рата, монаси су обавештени о плану балиста да униште манастир па су позвали италијанске војнике који су до 1943. године чували овај манастир.“

Балисти су били албанска организација која се борила за националистичке циљеве током и после Другог светског рата.

Сава Јањић је на Косово стигао почетком деведесетих, а од 2010. године је игуман једног од најзначајнијих манастира Српске православне цркве (СПЦ) где је заменио актуелног епископа рашко-призренског Теодосија.

Шта је опасније – безбедност или пут

Стражу војника која траје више од две деценије након завршетка рата, игуман манастира Високи Дечани види као решење за питање елементарне физичке безбедности.

„Њихово присуство је јако важно јер је манастир четири пута оружано нападан након завршетка рата, све до 2007. године.

„Манастир је под сталним видео надзором који је повезан линком са главном базом КФОР-а у Приштини, а наоружани војници имају редовне патроле у току ноћи и у току дана.“

Ипак, Јањић процењује да је за манастир данас једнака опасност – административни притисак.

„Административни притисци засновани су на непоштовању закона, покушаји да се угрози специјална заштићена зона, проглашена око манастира по законима Косова.

„У таквим зонама, због заштите амбијента средине, забрањене су активности попут изградње путева, а посебно оно што се покушава – градња међународног транзитног пута до Црне Горе, непосредно поред манастира.“

Последњи пут градња ове саобраћајнице заустављена је у августу 2020. године када је актуелни косовски премијер Авдулах Хоти позвао на поштовање претходних одлука Владе и Уставног суда са којима се не мире локалне власти у етнички монолитним Дечанима насељеним косовским Албанцима.

„Наш став је био да нисмо против градње пута, али да он мора бити грађен другом трасом – то је 2014. године прихватила Влада Косова, посебно на инсистирање САД.

„Такву одлуку тадашњег премијера (Хашима) Тачија поништио је премијер (Рамуш) Харадинај и поново је враћен пројекат градње кроз заштићену зону, упркос притиску међународне заједнице.“

Јањић наводи да се не поштују ни одлуке косовског Врховног суда по коме би манастирска земља требало да буде уписана у катастар као власништво манастира.

„Често се налазимо у зачараном кругу – жалимо се онима који свесно не желе да изврше одлуку суда, и поред јасних ставова међународне заједнице.

„То је највећи проблем за Србе на Косову и Метохији – неиспуњење чак и судских одлука.“

Дијалог не доноси промене „на терену“

Сава Јањић био је међу члановима првих делегација које су се још од 1999. године, у присуству међународних представника, састајале са лидерима косовских Албанаца.

„Надао сам се да ће ствари ићи у другом правцу, да ће међународно присуство утицати да се ствара инклузивније друштво, у коме би сви, без обзира на порекло или веру, били једнако третирани.

„Косовско друштво је тако и било замишљено, али је то остало само на папиру – Косово се профилише као друштво етничких Албанаца, повратак косовских Срба је готово потпуно заустављен, велики је притисак на продају земље, не поштује се правило о једнакости језика.“

Када се 2020. године у Белој кући, у друштву америчког председника Доналда Трампа нађу српски председник Александар Вучић и косовски премијер Авдулах Хоти, па још и размене потписе на документима за које се тврди да ће побољшати живот грађана, за оца Саву промена ипак не стигне.

„Позитивно је да се дијалог настави, да се људи сусрећу и разговарају.

„Ипак, ми нисмо посебно приметили да се овде на терену нешто променило.“

Посебну контроверзу изазвале су поруке из СПЦ 2018. године којима се црква одредила према дијалогу Београда и Приштине, а које је гласно промовисао и отац Сава.

У таблоидима блиским властима у Србији против њега је тада вођена кампања у којој је погрдним речима означен као сарадник косовских Албанаца.

„Црква је подржала технички дијалог, док Архијерејски сабор јасно не подржава било какво признање независности Косова – не из националистичких принципа, већ зато што се Косово профилише као етничка држава Албанаца, а у таквој ситуацији процена је да би српски народ убрзо потпуно нестао.

„Црква је и против територијалне поделе јер тиме улазимо у модел понашања из деведесетих година стварања етнички чистих територија, када су цртане мапе које су постале крвава поља.“

Јањић тврди да се црква међу првима јасно одредила према деведесетим година прошлог века, током којих је и улога неких њених делова била довођена у питање.

„Ми у цркви смо међу првима говорили о злочинима југословенске војске и полиције у време Милошевићевог режима, који сносе велики део одговорности за страдање албанских цивила.

„У нашем друштву мора да постоји свест да морамо јасно да се дистанцирамо од тога – ако то изостане, ствара се утисак колективног оправдавања тих злочина.“

Игуман Дечана нема проблем да режим Слободана Милошевића окарактерише као репресиван, али има очекивања и од косовског друштва.

„Очекивао сам да ће неки људи који су повезани са ратном историјом бити замењени млађим људима, спремним да граде отвореније друштво за све грађане.

„Једна репресија из Милошевићевог режима замењена је другом, која се дешава у присуству међународних представника.“

Не очекује много ни од Међународног суда за злочине на Косову који има задатак да истражи деловање Ослободилачке војске Косова (ОВК).

„Врло сам скептичан око рада тог суда – све је у великом заостатку времена, године пролазе без активности, а поверљиви подаци су већ исцурели и то ће спречити сведоке да сведоче без страха.

„Циљ је да се изврши колективна аболиција ОВК, мада се ниједна организација не може колективно назвати одговорном, злочини су увек индивидуална ствар.“

Јањић упозорава да међународни представници не раде довољно на притиску на институције на Косову да поштују демократска правила.

„На Косову је за Србе развијен појам колективне кривице који бих ја везао за појам колективне крвне освете – а то је неприхватљиво са становишта и права, и божије правде.

„И ми, који смо примали албанске избеглице, често смо на мети јавности и штампе, називани смо и фашистичким манастиром.“

Твитовање као корист или проблем

Сава Јањић носи и надимак „сајбер монах“ јер је међу првима у црквеној заједници постао активан у комуникацији преко интернета, а потом и преко друштвених мрежа.

„Идеја није била лична промоција, већ промоција манастира – многи су тако чули за Дечане и наше проблеме, па су овде долазили и бројни државници.

„Трудимо се да наше деловање не буде политичко, да не раздваја људе, већ да прикажемо ову светињу као место помирења, где лепота и духовност треба да нас повежу у хуманости и разумевању, а у нашем раду увек смо имали свесрдну подршку нашег епископа Теодосија.“

Ипак, неки његови твитови искоришћени су у прорежимским таблоидима у Србији као доказ његове наводне везе са косовским Албанцима.

„Много тога што ми поставимо неће се некима свидети – попут става цркве о подели Косова, или потреби дијалога са Албанцима.

„Неки нас сматрају српским националистима, неки да смо проалбански настројени, неки да смо страни шпијуни – а ми смо слуге Господа Христа, живимо по својој савести.“

Јањићеви твитови понекад узбуркају страсти на читавом Балкану.

Посебно се бавио променом власти у Црној Гори коју је описао речима да је „демонтирање црногорског крака опскурне криминалне балканске нарко-хоботнице са системом корупције на свим нивоима, највећи изазов за изградњу не само нове демократске Црне Горе, већ и за будућност целог региона“.

„Анимозитети око политичких и националних агенди као испод површине мора, најчешће не постоје – ту видимо сарадњу оних за које и не можемо замислити да би могли да сарађују.

„Док год постоји та веза која се покрива разним облицима патриотизма, плашим се да ће много младих људи напуштати ове просторе јер неће видети сопствену будућност“, каже Јањић.

Он додаје да не жели да улази у политичке теме, већ указује да се црква у Црној Гори ангажовала не у циљу политичке промене режима, него у заштити сопствених интереса и светиња.

Јањићев животни пут, који је почео из Дубровника, а ишао преко Требиња и Београда до Дечана, за њега је данас простор са кога млади одлазе да би срећу нашли у мултиетничким друштвима Запада.

„Волео бих да ово остане простор где ће људи живети заједно – још у средњем веку су на Косово долазили трговци из Дубровника, на Косову је живело много људи пореклом из Херцеговине.

Истиче да је најважваније да се људи осећају заштићено и сигурно, да не живе у страху јер говоре сопственим језиком или што желе да сачувају етничко порекло.

„Волео бих да дође до друштвеног развоја који би омогућио да људи буду боље повезани, да лакше путују и тргују, да размењују идеје, да различитости буду богатство, а да је идеја етнички чистих друштава ствар прошлости и да никада није била природна“

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh