Од Врања, поред Пржара и остатака средњовековног утврђења Марково Кале, пут нас води према Пољаници.
Шта је то Пољаница? Појам „Пољаница“ означава предео северно од Врања, у горњем току реке Ветернице.
Ради се о брдском парчету Србије у коме се налазе двадесет два села разасута дуж уске речне долине и на околним бреговима.
Пољаница је релативно изолована околним планинама, а граничи се с подручјима Владичиног Хана, Лесковца (Вучја) и Косовске Каменице.
Центар Пољанице, али не и највеће насеље, је село Власе.
Стамбена зграда у чијем је приземљу Месна канцеларија, поред ње лимени контејнер који користи Полиција и пијаца, баш у време нашег доласка пуна људи.
У Месној канцеларији нас дочекују: Горан Симоновић, председник савета Месне заједнице Власе, одборник у Скупштини Града и руководилац овдашњег погона „Јумка“ из Врања, затим Раде Костић, матичар у Месној канцеларији Власе и Месној канцеларији Дреновац и секретар обеју месних заједница, и Новица Станковић, матичар и секретар Месне заједнице Големо Село.
„Извините што каснимо“, покушавамо да се оправдамо.
„Пут је веома тежак; требало нам је више времена него што смо мислили.“.
„Не оптерећујте се, нисте ви једини који касните.
Ми oвде знамо како је тешко стићи до Пољанице.“
„Тема о којој пишемо је демографија.
Каква је демографија Пољанице?“
„Број овдашњих становника опада деценијама, а у последње време врло нагло.
Попис 1953. године је установио број од безмало десет хиљада становника.
Према попису 2011. године, било је 2 536 становника, што је пад од 29,5% у односу на број по претходном попису из 2002. године.
Сада у Пољаници има мање од две хиљаде душа.“, објашњава нам Горан 
Симоновић.
Према попису из 2011. године, у Пољаници је било 1 025 живих и 1 263 затворених кућа.
Наши саговорници нам предочавају податке из матичне евиденције.
Од 2010. године до данас, у Пољаници је рођено око педесеторо деце.
(Рођени су, у ствари, у породилишту у Врању и на другим местима, али су уписани у матичне књиге у Пољаници јер су родитељи ту пријављени.)
У највећој Месној заједници, у Големом Селу, било је шеснаест уписа новорођене деце у матичне књиге од 2010. године.
Од 2007. године, у Пољаници је умрло око 420 људи, рачунајући само оне које је смрт задесила у самој Пољаници.
Многи становници су преминули у здравственим установама у Врању и у другим местима.
Месна заједница Големо Село је, рецимо, забележила 194 преминула од 2007. године до сада.
Од 2010. године, уписано је 26 бракова у матичну књигу у Големом Селу и још 14 у Власу, укупно 40. Бар половина уписаних бракова је закључена, у ствари, на другим местима, али су супружници из Пољанице.
„Око 1970. године, у Власу је постојала организациона јединица једне пословне банке, у којој је било око четири хиљаде штедиша.
Данас је тако нешто незамисливо.
Погон ,Јумка` из Врања је некада имао око 400 радника, сад има око осамдесет радника, од којих је око шездесет у шестој деценији живота.“, обавештавају нас саговорници.
Многа овдашња села, нарочито она која су удаљена од асфалтног пута Врање – Дреновац – Власе – Големо Село, су пред гашењем.
Село Дупељево има девет домаћинстава с 26 становника, Тумба 15 становника, Мијаковце 24 становника, Урманица 17…
„Како је дошло до тако великог осипања становника?“, питамо, запањени подацима које смо чули.
„Овде има врло мало омладине, нема ко да рађа децу. Момци одлазе на школовање или на рад у друге средине, а девојке не желе да се удају у Пољаницу ни по коју цену.
Остају само мушкарци који се не школују, често везани за родитељски дом. Међутим, многи не успеју да заснују породицу, остају с родитељима до њихове смрти, а после живе као самци.“
„Последњих година, највише становника одлази у иностранство, а мање у Београд и у друге градове у Србији.
Имали смо случајева да се породице иселе јер јефтино купе кућу и имање у селима у Војводини.“, објашњавају наши саговорници.
„Зашто се то дешава?
Шта нагони људе одавде да напусте родно место и срећу потраже у белом свету?“
„Оно што овде највише недостаје су квалитетни путеви.
Постоји асфалтни пут од Врања до Мијовца, али се врло лоше одржава.
Путеви до села ван овог главног правца су непроходни за аутомобил, већ само за теренска возила.
Пут према Лесковцу (Вучју) није асфалтиран, а према Владичином Хану је потпуно непроходан.“
„Постоји аутобуска линија према Врању која досеже до Мијовца, али немогуће је отићи аутобусом на посао у Врање и вратити се у једном дану.“
Начинићемо овде малу дигресију. У ужасно стање путева у Пољаници смо се уверили и лично.
Пут од Врања до Мијовца је асфалтиран, али на више места тешко оштећен.
Овим путем се може проћи аутомобилом, али уз спору и опрезну вожњу.
Пут од Мијовца на даље према Лесковцу није асфалтиран и није проходан за аутомобиле.
Постоји делом асфалтиран, врло узак и стрм, пут према Вучју преко села Студена, али је тешко оштећен и њиме се може само теренским возилом.
Пут према селу Трстена је, такође, тешко оштећен и непроходан за аутомобиле.
„Поред наведеног, народ у Пољаници врло тешко долази до средстава за живот.“, настављају наши саговорници.
„Погон ,Јумка` обезбеђује ниске зараде својим радницима, а остали се издржавају од мршаве пољопривреде, сече огревног дрвета и сакупљања шумских плодова.
Када би се отворио неки индустријски погон с педесет или сто радних места, стање би, у том делу, било много боље.“
„Становници брдских села морају, у јесен, да се снабдеју потрепштинама за целу зиму јер су често потпуно завејани.“
„Граничите се Косовом и Метохијом, с подручјем Косовске Каменице. Имате ли, због тога, неких проблема?“
„Дешавало је да стока на испаши залута с косовске на нашу страну. Има и крађе шуме.“
„Ко то ради?
Зар тамо има више људи?“
„Како да не.
С неколико места близу административне линије, у околини села Трстена, види се читав предео до Косовске Каменице.
Некада се народ и из овог подручја исељавао, али сада више није тако.
Граде се ветрењаче за производњу електричне енергије, просецају се пољски и шумски путеви, домаћини добијају подстицаје да оснивају и обављају сеоска домаћинства.
Све смо то чули од ретких посетилаца који пређу на нашу страну.“
„Са косовске стране живе Албанци?“
„Да, сада искључиво Албанци.
Одмах поред наше Трстене („Српске“ Трстене) постоји и друго село које се исто тако зове („Турска“ Трстена) код Косовске Каменице.
Некада је то било српско село, али се последњи Србин иселио 1942. године.“
„Са косовске стране административне линије се улаже у села и тамо има народа. Наша држава не улаже у Пољаницу.“
О Пољаници смо разговор обавили и са Славишом Антићем директором Основне школе „20. октобар“ у Власу, а овдашњим дугогодишњим учитељом.
„Наша школа има централну осмогодишњу школу у Власу и шест издвојених четвороразредних одељења.
Имамо укупно 102 ученика, од чега је у Големом Селу 18, у Лалинцу један, у Мијовцу један, у Трстени два, у Добрејанцу један и у Ушевцу два ученика.
Очекујемо да ћемо за пет година имати само три издвојена одељења јер у осталим селима више нема ни једног детета.“
„Школа је основана 1948. године с 110 ученика у првом и 21 учеником у другом разреду.
Највише ђака смо имали 1963. године – укупно 1 317.
Број ученика затим опада – 1972. године је било 932 ученика, 1985. је било 414 ученика, 2004. смо имали 242 ученика, а 2011. само 163 ученика.
Наредних година очекујемо осам до девет ученика у сваком разреду.“
„Око једне петине наших ђака су Роми.“
Примећујемо да је школска зграда саграђена за много већи број деце.
„Садашња зграда школе у Власу је започета 1959., а данашњи облик је добила 1972. године.
Имамо 14 учионица, које су сада, добрим делом, неискоришћене.
Иначе, имамо и школску кухињу, па ученици, два пута недељно, добијају кувани ручак.“
Колико људи имате у радном колективу?
„Око 40 радника ради у нашој школи, а некада је било преко шездесет радника.
Ни један наш наставник нема пуну норму у нашој школи.
Учитељи и помоћни радници раде с пуним радним временом.“
„У Власу и у Големом Селу постоје и предшколске групе са по десетак деце са својим васпитачицама.“
Разговор смо обавили и с парохом големоселским, оцем Љубишом Врачевићем.
„Некада су у Пољаници постојале три парохије (Големо Село, Градња, Смиљевић), затим две, а сада само једна.
Стално обилазим домаћинства у својој парохији и знам да има укупно око 1 800 људи, већином старијих од 70 година.
Већи број домаћинства је у Власу (око стотину), Големом Селу и Дреновцу (34), али има села која се потпуно гасе.
У Трстени има девет живих кућа, а у Мијаковцу само три.“
„Последњих десетак година, у парохији се обави око пет венчања и десетак крштења годишње, али се обави и око двадесет опела годишње.
Ове године смо имали само једно венчање.“
Како је дошло до тако малог броја верника у парохији?
„Квалитет живота народа у Пољаници је врло лош и житељи се исељавају.
Треба поправити и изградити путеве и подржати људе да могу да живе од свог рада; сада се већина радно способног народа производњом ћумура и сечом дрвета. Старији људи живе од пензија, најчешће минималних.“
„Недавно сам, као свештеник, присуствовао једној сахрани у Пољаници.
Покојник је од куће до гробља превезен запрежним санкама.
Да буде јасно, сахрана је била у лето, али пољски путеви су у тако лошем стању, да се по њима лакше крећу санке него запрежна кола, а о кретању моторних возила нема ни помена.“ (Примедба уредника. Овакав вид превоза још увек постоји у забаченим планинским крајевима. Запрежне санке клизе по трави или по блатњавом пољском путу, док би било које возило с точковима, па и запрежно, запало у блато. У наведеном се ваш репортер лично уверио пре неколико година у селу Штава код Луковске Бање.)
„Међутим, између куће покојника и гробља постоји један непремошћени јарак где ни запрега не може да прође.
Ту смо покојника скинули са санки и пренели на рукама, а са друге стране нас је чекала друга запрега. Као у седамнаестом веку.“
„Такав начин живота је довео до тога да у парохији имам око 150 нежења, неких и у шестој деценији живота.“
После ових разговора и фотографисања пољаничких села, враћамо се у редакцију.
Стекли смо утисак да је Пољаница деценијама запостављена и да због тога остаје без становника.
Врло лоша путна мрежа је главни кривац за демографски крах Пољанице, али и одсуство улагања у осталу инфраструктуру и привредне објекте много доприноси одласку људи.
Возимо се оним врло лошим путем према Врању, а на радију слушамо вест о улагању око 950 милиона америчких долара кинеског капитала у Зрењанин.
Пољаници не треба 950 милиона долара; Пољаници требају пристојни путеви према Врању, Лесковцу и Владичином Хану, једна фабричица са стотинак запослених и мало подршке овдашњем народу.
Није нам тренутно тема, али Пољаница је пуна споменика о јуначкој борби и тешким страдањима овдашњег народа у Првом и у Другом светском рату.
У Власу је, рецимо, управна зграда с бугарском постајом нападнута у Другом светском рату, окупатор савладан, а локални командант, познати злочинац, стрељан поред бунара иза зграде.
„Ко би данас бранио Пољаницу, да је неки окупатор нападне?“, питамо наше саговорнике.
„Па ми, овдашњи становници“, добијамо логичан одговор.
Проблем је, само, што неће отпор исте јачине пружити десет хиљада становника, од којих је већина младих људи, као што је то било некада, и 1 800 становника, махом стараца, као данас.
С косовске стране, како се овде чује, постоје подстицаји да простор не остане пуст. С пољаничке стране, као да никога није брига има ли становника или не.
Из „Турске“ Трстене се последњи Србин, како смо чули, иселио 1942. године. Када ће се последњи Србин иселити из Пољанице?
Љубомир Костић
Фото: Љубомир Костић
(Израду овог медијског садржаја суфинансираo је Град Врање. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
