Редакција „Новости дана“ је имала част, што истичемо без икакве куртоазије, да је посети Владимир Јовановић, последњи живи заточеник нацистичких концентрационих логора Црвени крст и Матхаузен из Ниша.
У исцрпном разговору, деда Влада нам је изнео своја, заиста ужасна искуства из Другог светског рата, која свакако треба представити јавности.
Јула 1944. године – почиње своју причу часна старина – из мог родног села Кравље покупљени су сви мушкарци између 15 и 55 година старости и одведени у Ниш, у логор на Црвеном крсту. Заточила нас је редовна немачка војска, али су у хватању људи и претресу кућа учествовали униформисани људи који су течно говорили српски језик. Не знам којој су тачно војној формацији припадали.
Неки сељани су успели да се склоне, а неки су се спасили подмићивањем, било немачких војника, било њихових домаћих слугу. Заточење становника Кравља је пратило малтретирање, претреси кућа и пљачка.
Људи који су нас затворили нису давали никаква објашњења, нису нам рекли ни да смо било шта криви или било који разлог за своје поступке. Нисмо знали куда идемо, нити зашто. Нису нас ни саслушавали.
Стрпали су нас у камионе и одвезли у логор на Црвеном крсту. Брзо су издвојили 22 сељака који су стрељани на Бубњу, а ми остали смо очекивали исту судбину.
У логору у Нишу смо провели 22 дана, а затим смо железницом превезени у Београд, у логор на Бањици, где смо провели 35 дана.
Потом смо затворени у теретне вагоне, који су пломбирани, и послати смо даље, у том тренутку не знајући куда.
Недељу дана смо били збијени као сардине у теретном вагону без хране и воде. Успевали смо да успут, где смо пролазили поред постројења за пуњење парних локомотива водом, дохватимо мало воде у длан. Многи су умрли током пута.
Споро смо путовали јер су железничке пруге биле разрушене.
Када смо стигли у Маутхаузен у Аустрији, били смо 21 дан у карантину. Свукли су нас потпуно голе и тако смо, без икакве одеће, провели три дана. Потом су нам дали цивилна половна одела, зацело узета од других логораша.
У карантину смо радили на „степеницама смрти“. Носили смо камен уз стрме степенице по цео дан. Многи су ту страдали од напора и ужасних услова. Спавали смо по четворица у кревету на голим даскама. Од хране смо добијали неки горак напитак ујутру (звали смо га „кафа“, мада с кафом нема везе), оброк скуван од отпада из кухиње (отпад од ољуштеног кромпира и слично) и парче нечега што би требало да буде хлеб. Очекивали смо да нас пошаљу негде даље.
Пошто смо провели 21 дан у карантину, отишли смо у подручни логор Гузен 1. Треба да знате да је логор Маутхаузен имао, у околини, 49 подручних логора. Гузен 1 се налазио око шест километара од Маутхаузена. Добили смо логорашка пругаста одела и ошишани смо тако да имамо као неку штрафту преко главе. Обућа су нам биле кломпе, које смо користили и као јастуке када спавамо.
Добили смо и бројеве исписане на одећи на неколико места и на посебној наруквици на левој руци. Мој број је био 100023. Нису нам тетовирали бројеве, вероватно јер су очекивали да ћемо живети још само неколико месеци.
У Гузену 1 смо видели гомиле људских лешева испред барака и крематоријум.
Отишли смо око два километра даље, у подручни логор Гузен 2. Ту смо затекли још страшнију слику. Гомиле људских лешева на све стране.
На сваком кораку смо гледали убиства логораша. Спроводили су нас капои, махом немачки криминалци. Нису се ни мало устезали да убију логораша, што су чинили ударцима моткама.
Иначе, међу капоима је постојала хијерархија, имали су нека звања, као чинове.
Из Гузена 2 су нас одвезли отвореним вагонима у којима смо лежали потрбушке под јаком стражом. Када смо сишли с вагона, сачекао нас је кордон чувара с псима. Видели смо велики отвор у брду – улаз у фабрику авиона Месершмит. Ту су нас употребили да обављамо земљане радове.
У логору смо коришћени да обављамо физичке радове на једном брду, мало удаљеном од улаза у фабрику. Није ми до краја јасно шта смо, у ствари, тамо радили. Мислим да је требало да послужимо, ту, на видном месту на врх брда, као „мамац“ за савезничке бомбардере.
Много људи је умирало, а многи су вршили и самоубиства.
Постојала је могућност да се логораш пожали на здравствене тегобе и затражи лекарски преглед. Међутим, нико се није вратио од лекара међу остале логораше. Тако је отишао и један мој комшија, Циганче из Кравља.
До јануара 1945. године, половина нас који смо дошли у логор је већ било мртво.
Нисам могао више да издржим, па сам се пријавио на лекарски преглед. Тако сам сазнао зашто се нико с прегледа не враћа међу логораше.
Нас који смо се јавили на лекарски преглед, свукли су до голе коже и потопили у хладну воду, па нас избацили напоље на мраз. Људи су падали као крушке од хладноће.
Нас десетак који нисмо умрли од зиме, добило је ћебад, и то по једно ћебе на два логораша. Послали су нас пешице у Гузен 1, где је стигло само тројица логораша. Сместили су нас у блок број 30, а у блоку број 31 се налазила гасна комора.
Спасио ме је лекар, такође логораш, из Пољске. Прегледао ме је и испитао чиме се бавим. Када сам му рекао да сам кројач, сместили су ме у бараку и добио сам, први пут за све време заточеништва, пристојно јело. Чак сам добио и парче меса! Спремали су ме, када се опоравим, за рад у кројачкој радионици.
У то време, логор Маутхаузен се потпуно урушио. Избила је епидемија пегавог и трбушног тифуса која је покосила затворенике. Болеснике су почели да враћају у подручне логоре.
Сваке среде је долазила комисија која би опорављене логораше враћала у подручне логоре на рад, што је значило брзу смрт.
Од Француза с којим сам делио кревет сам научио како да стално поново позлеђујем своје ране, те сам тако избегао повратак на рад.
Ту сам срео свог комшију. Испричао ми је како је, после лекарског прегледа, био одређен за гасну комору. Успео је некако, у строју испред коморе, да убеди чуваре да може бити користан, па су га оставили у животу да би чистио двориште логора.
Група с којом сам ја дошао у логор је бројала око 750 људи и била је претпоследња група; после нас је дошла само још једна тура логораша. Од 750 логораша, преживели смо само нас двојица.
Логор је, 5. маја 1945. године, ослободила Америчка војска. Био сам на лечењу три месеца у Америчкој болници. На почетку су ме, не знам зашто, стрпали у душевну болницу. Једва сам објаснио да сам психички здрав.
Када сам се опоравио довољно да могу да путујем, упутили су ме јединици Црвене армије која је била у близини, па су ме послали натраг кући.
И овај пут ми је био врло тежак јер сам био врло исцрпљен и непотпуно опорављен. Нисам могао пешице да одем од Ниша до Кравља, па ме је повезао сеоски учитељ чезама.
Дуже времена сам се лечио и опорављао код куће. Лечио сам се мелемима, а мислим да ми је помогла и вода с извора Топило.
Да ли су ваши мучитељи пружали било какво објашњење зашто су вас заточили?
Не, никакво. Нити смо за шта оптужени, нити смо саслушавани, нити нам је ко рекао куда идемо.
На почетку, у Крављу, су нам само рекли да ће, уколико неко побегне, убити остале.
Терали су нас, малтене, као стоку.
Да ли је било покушаја бекства или било каквог отпора?
Бекства није било, прво из страха да остали не буду убијени, а затим јер није било никаквих могућности.
Није било никаквих могућности ни за какав отпор логораша.
Да ли сте у логорима имали било какве везе са спољним светом?
Не никакве. Једино што смо могли да видимо, са брда на коме смо радили, су колоне Немаца избеглица које се повлаче на запад.
Нисмо знали ништа о својим породицама, нити они о нама. Мени је био одржан парастос у селу; сви су били убеђени да сам већ мртав.
Вест да сам жив у Кравље је донео онај мој комшија који се вратио пре мене.
Колико данас има живих логораша?
У Нишу и околини нема више живих заточеника логора. После Другог светског рата, било нас је око 12 800.
Да ли, као преживели заточеник логора смрти, имате било какву помоћ од државе Србије?
Не, никакву.
Да ли сте тражили одштету од Немачке?
Ми, логораши који смо тада били живи, добили смо, 1997. године, од Немачке државе по петнаест хиљада немачких марака.
Да ли, по вама, постоји опасност да се нешто тако понови у нашем времену?
Оно што се догађало у нацистичким логорима мора да буде упамћено.
Када сам, после ослобођења, посећивао Маутхаузен, уверио сам се да су наша страдања тамо верно приказана. На жалост, у Србији то није случај, ми као да прикривамо шта се стварно дешавало.
Сматрам да преминулим логорашима дугујемо сећање и истину о том времену. Последња жеља оних који су страдали је била да не буду заборављени, многи су нам управо тако и рекли у последњим часовима.
Ниш, 2020. године
Љубомир Костић
