HAVANA – Bivši kubanski predsednik Fidel Kastro, revolucionarni vođa koji je izgradio komunističku državu na pragu SAD i 50 godina prkosio američkim naporima u cilju njegovog svrgavanja, preminuo je u petak uveče u 90. godini, javila je danas kubanska televizija, prenose agencije.

Predsednik Kube Raul Kastro (85) saopštio je nešto posle ponoći po lokalnom vremenu drhvatim glasom na nacionalnoj televiziji da je njegov stariji brat preminuo u petak u 22.29 sati, a saopštenje je završio uzvikujući revolucionarni slogan: „Ka pobedi, uvek!“.

Raul Kastro, koji je preuzeo vlast nakon što je njegov stariji brat Fidel hospitalizovan 2006, rekao je da će ostaci revolucionalnog lidera biti kremirani u subotu rano ujutro, „u skladu sa njegovom željom“.

Jedna od vodećih svetskih figura u drugoj polovini 20. veka, Fidel Kastro je imao izuzetno veliki uticaj s obzirom na veličinu njegove male karipske ostrvske zemlje, navodi AFP.

Francuska agencija ističe da je jedan od svetskih lidera koji je najduže ostao na vlasti, i jedna od najneobičnijih ličnosti u modernoj istoriji, prkosio uzastopnim američkim administracijama i pokušajima ubistva.

On je srušio opoziciju na Kubi i vodio komunističku karipsku zemlju kroz hladni rat, pre nego što se povukao 2006. godine kada je skoro preminuo od crevnih problema, ali je doživeo istorijsku obnovu diplomatskih veza sa Vašingtonom prošle godine.

Fidel Kastro, koji je preživeo američki trgovinski embargo, ali i desetine, a možda i stotine pokušaja ubistava, preminuo je osam godina nakon što su ga zdravstveni problemi primorali da formalno preda vlast Raulu, navodi AP.

Posle robije pod mandatom diktatora Fulhensija Batiste, egzila u Meksiku i katastrofalnog početka svoje pobune, on je trijumfalno ušao u Havanu u januaru 1959. i, u 32. godini, postao najmlađi lider u Latinskoj Americi.

Decenijama je služio kao inspiracija i izvor podrške revolucionarima od Latinske Amerike do Afrike.

„Socijalizam ili smrt“ ostao je Kastrov slogan iako je demokratija u zapadnom stilu osvojila svet, a drugi komunistički režimi u Kini i Vijetnamu prihvatili komunizam, ostavivši Kubu sa 11 miliona stanovnika kao ekonomski oslabljenu „marksističku neobičnost“, ističe američka agencija.

I AP podseća da je Fidel Kastro ipak doživeo pregovore Raula Kastra s američkim predsednikom Barakom Obamom u decembru 2014. o otvaranju Kube prema SAD, kada su Vašington i Havana saopštili da će učiniti korake kako bi obnovili diplomatske odnose, prvi put otkako su prekinuti 1961.

Obazrivo je tada „blagosiljao“ istorijski sporazum sa dugogodišnjim neprijateljem u pismu koje je objavio posle jednomesečnog ćutanja.

Rojters navodi da je bradati lider došao na vlast posle revolucije 1959. i 49 godina vladao Kubom s mešavinom harizme i gvozdene volje, izgradivši jednopartijsku državu i postavši centralna figura tokom hladnog rata.

Preobrazivši Kubu od „igrališta za bogate Amerikance“ u simbol otpora Vašingtonu, Fidel Kastro je na vlasti nadživeo devet američkih predsednika.

Njegova smrt će teško izazvati krizu s obzirom na to da je Raul Kastro čvrsto na vlasti, ali ipak, odlazak čoveka koga je većina Kubanaca zvala „El Komandante“ ili samo „Fidel“, ostavlja veliku prazninu u zemlji kojom je toliko dugo vladao i, uz to, naglašava smenu generacija u kubanskom komunističkom rukovodstvu, zaključuje britanska agencija.

Odlazak „majstora preživljavanja“

Kuba je ostala bez Fidela Kastra, simbola kubanskog socijalizma, komunističkog idola i oca revolucije, koji je u petak uveče preminuo u 90. godini, a ostaće upamćen kao lider koji je tokom pola veka vladavine prkosio SAD i preživeo pomračenje globalnog komunizma, ali i izbegao mnogobrojne pokušaje ubistva.

Bivši kubanski predsednik, bradati „El Komandante“ koga mnogi pamte s nezaobilaznom cigarom u ustima i u vojnoj uniformi, preminuo je nakon duže crevne bolesti zbog koje je još sredinom 2006. privremeno prestao da obavlja dužnost predsednika, prenevši ovlašćenja na pet godina mlađeg brata Raula.

U dugoj političkoj karijeri, bio je generalni sekretar Komunističke partije, premijer i šef države, uvek do kraja odan ideji socijalizma i žestoki protivnik kapitalističkog sistema.

Kada je Raul i zvanično postao novi lider 2008, Fidel se posvetio pisanju veoma čitanih, kolumni u partijskom listu „Granma“. Povremeno je imao konsultacije s novim državnim rukovodstvom bez, kako je naglašavao, želje da im natura svoja viđenja, iako se nije uvek slagao s njihovim stavovima. Sastajao se i sa stranim zvaničnicima koji su dolazili u Havanu, čemu su mediji uvek davali veliki publicitet.

Dugovečnom lideru se ispunila želja da umre prirodnom smrću, što je često priželjkivao u mnogobrojnim intervjuima, podsećajući da je mnogo puta bio meta atentatora, naručenih od njegovih kubanskih protivnika ili stranih sila kojima nije bio po volji.

Kubanski hroničari su tvrdili da je CIA „više stotina puta“ pokušala da likvidira Kastra, koji je dugo važio za „neprijatelja SAD broj jedan“. O glavi mu je radila i kubanska opozicija, uglavnom ona izbegla s „Crvenog ostrva“, na kojem je on, daleke 1959. godine, izveo socijalističku revoluciju, proteravši diktatora Fulhensija Batistu, miljenika SAD.

U svetskim medijima, za koje je uvek bio atraktivan sagovornik zbog svog levičarenja i odolevanja raznim pritiscima i zaverama, nazivan je i „majstorom preživljavanja“. Levičarskim pokretima i liderima u Latinskoj Americi bio je i ostao uzor revolucionara.

Kastro je rođen 13. avgusta 1926. godine na porodičnoj plantaži šećerne trske, u blizini Birana, u siromašnoj provinciji Orijente.

Školovao se kod jezuita, a pravni fakultet je završio u Havani 1945. godine, kao student koji je „imao lepotu, harizmu i revolucionarnu energiju“, kako su govorile njegove kolege. Kasnije je doktorirao prava.

Već 1952. kandidovao se za parlamenat, ali mu je ulazak u politiku sprečio vojni udar koji je izveo general Batista.

Naredne godine, predvodio je neuspešnu pobunu protiv režima, posle čega su on i njegov mlađi brat Raul uhapšeni. Slobodu je ugledao posle dve godine, zahvaljujući opštoj amnestiji.

U proleće 1955. godine otišao je u Meksiko, gde se posvetio reorganizaciji Pokreta 26. jul u disciplinovanu gerilsku snagu. Krajem iste godine, s grupom revolucionara, brodićem se prebacio na Kubu, gde su im vladine snage priredile krvav doček.

Sa svega 12 preživelih kamarata – među kojima su bili Raul i Če Gevara – dospeo je u planinski venac Sijera Madre i započeo gerilski rat.

U 1959. godini uspeo je da hiljade gerilaca uvede u Havanu i iz nje istera diktatora Batistu, slomivši njegov „proamerički režim“.

Postao je premijer i mitski lider Kubanaca, koji nikada nisu prestali da ga obožavaju.

Nacionalizacijom američkih kompanija, bez nadoknade, naveo je SAD da prekinu diplomatske odnose s Kubom, pa se okrenuo SSSR-u.

SAD su prvi put pokušale da ga sruše, preko kubanskih iseljenika, 1961. godine, ali u tome nisu uspele, jer su potcenile stepen odanosti naroda svom harizmatičnom lideru.

Zbog Kube i Kastra, koji je dozvolio Sovjetima da na ostrvu postave svoje lansirne rampe, svet se našao na ivici nuklearnog rata. Kataklizma je izbegnuta u poslednji čas, kompromisom najvećih sila.

Kad je 1963. ubijen američki predsednik Džon Kenedi, bilo je tvrdnji da je u atentat umešana i Kastrova Kuba, ali to nije dokazano.

Komunistička partija Kube je 1976. godine usvojila socijalistički ustav, a Kastro je izabran za predsednika. Konkurenciju, praktično, nije ni imao, a neprikosnoveni vođa svog naroda ostao je sve dok sam, zbog pogoršanog zdravlja, nije saopštio da se povlači.

Kastro je godinama podržavao socijalističke i levičarske pokrete u svetu, zbog čega je, istovremeno, bio kuđen i hvaljen. Niko mu, međutim, nije sporio da je uvek bio hrabar, osoben, nepokolebljiv u borbi za svoje ideje.

Uveo je Kubu u Pokret nesvrstanih i bio na njegovom čelu, odolevši jakim pritiscima SAD koje su, višedecenijskim ekonomskim sankcijama, želele da njegovu zemlju vrate u ruke poraženih snaga i kapitalistički blok.

Ono što mu je priznavao čitav svet, otvoreno ili manje javno, jeste održavanje nezavisnosti Kube, uprkos decenijama dugim ekonomskim sankcijama od strane SAD i gubitku pomoći od SSSR-a, kad se ta „komunistička imperija“ raspala, početkom 1990-ih.

Kuba je pod njegovim vođstvom ušla u Pokret nesvrstanih zemalja, u vreme hladnog rata dosta uticajan savez država sa raznih kontinenata.

Administracija Džordža Buša je 2001. godine svrstala Kubu među zemlje koje naziva „osovinom zla“, optuživši Kastra da razvija biološko oružje. Izdržao je i taj pritisak Vašingtona, protiv kojeg je, u međuvremenu, okrenuo i veliki deo Latinske Amerike.

Kastrova bolest je i do danas ostala enigma i tema mnogih nagađanja i spekulacija. U svetu se, najčešće, govorilo da je oboleo od raka, ali Kubanci to nikad nisu potvrdili. U Havani su, i kad je operisan, dugo tvrdili da će se sigurno vratiti na kormilo zemlje. Na veliku žalost ogromne većine njegovih sunarodnika, to se nije dogodilo.

Bolest je izmenila Kastrov izgled, ne samo u fizičkom smislu. Naterala ga je da skine vojnu uniformu koja je, uz „havanu“ među zubima, bila deo njegovog imidža. Retko ju je skidao, govoreći da će je potpuno odložiti tek kad revoluciju izvede do kraja, odnosno kad Kubu uvede u komunizam.

Zaklinjao se, takođe, da će do smrti ostati marksita-lenjinista.

Pored dva brata i četiri sestre, Kastro – koji se, zvanično, tri puta ženio, ostavlja i sina Fidela „Fidelita“ i kćerku Alin, koja je emigrirala u SAD, gde je objavila da njen otac ima još pet sinova, iz veze sa jednom dugogodišnjom ljubavnicom.