• Društvo

    Руси у Бору и Источној Србији

    Бор је средина чији је настанак и развој сасвим другачији од настанка и развоја било ког другог места у Србији. Од 1903. године, када је отворен рудник бакра, Бор се стално мења, од брдског влашког сеоцета, преко повелике рударске колоније, до савременог града.

    Таква историја Бора, довела је до врло специфичне структуре становништва; деценијама у Бор долазе становници из различитих крајева и држава, доносећи свој језик, културу, веру и обичаје.

    Међу становницима Бора, поред потомака досељеника из свих крајева некадашње Југославије и поред потомака Чеха, Аустријанаца, Немаца, Италијана и других који су овде долазили, има и потомака Руса.

    О Русима у Бору разговарамо са стручњацима у овдашњем Музеју рударства и металургије: Сузаном Мијић, етнологом, Милошем Алексићем, историчарем и Драганом Николићем, историчарем уметности.

    „Руси су у Бор дошли у великом таласу после Октобарске револуције, 1923. и 1924. године. У то време, борским рудником је управљало Француско Друштво Борских Рудника, а Бор је имао готово колонијалан изглед. Тадашњим страним инвеститорима није било превише стало да развијају средину у коју су уложили.“, кажу нам наши домаћини.

    „По доласку руских емиграната, у Бору се формира инетелектуална елита, махом сачињена управо од Руса. Многи од придошлица су били архитекте, инжењери, лекари, професори… Бор мења свој изглед. Граде се репрезентативне зграде јавне и приватне намене и уређују се јавни простори.“

    „Данас, на жалост, немамо много конкретних података о учешћу руских градитеља у изградњи Бора између два светска рата. Оно што поуздано знамо, јесте да је православну цркву у Бору пројектовао Андреј Клепињин, руски емигрант, који је пројектовао и будистички храм у Београду.“

    „Проучавала сам венчања у Бору и околини пред Другог светског рата.“, каже Сузана Мијић. „Као посебну категорију, можемо издвојити венчања руских емиграната. Руски емигранти су се венчавали међусобно, и те бракове карактерише образовна и старосна уједначеност супружника. Очигледно, Рускиње које су дошле у Бор нису заостајале, по свом образовању, за досељеним Русима, а зацело су предњачиле у односу на друге етничке групе.“

    „Међутим, у мешовитим браковима, слика је сасвим другачија. Најчешће се догађало да се старији и образованији Рус ожени млађом и мање образованом Српкињом.“

    „Иначе, међу православним живљем Бора између два светска рата је постојала и једна врло занимљива појава. У то време, брак је била институција у потпуности у рукама цркве. Дешавало се да дође до распада брачне заједнице, али се развод брака пред црквеним судовима врло тешко добијао и није се могао закључити нови брак.  Део људи у таквој ситуацији се довијао тако што би прешао у исламску веру! Као муслимани, супружници би закључили брак по правилима исламске вере, независно од тога што није раскинут брак закључен по православном обреду.“

    О присуству Руса у прошлости у Бору, али и у целој Источној Србији, говоре и споменици подигнути Русима који су свој живот овде завршили.

    У Бору, на гробљу, стоји спомен мајору Црвене армије Ивану Рјабенку, преминулом од рана задобијених у борби 1944. године.

    У оближњем селу Злот, постављена је спомен-плоча седамдесет тројици црвеноармејца погинулих септембра 1944. године.

    У селу Рготина, између Бора и Зајечара, у центру села, стоји споменик погинулом мајору Црвене армије и седморици његових сабораца погинулих у борби против окупатора.

    У Пожаревцу, на Чачалици, подигнут је споменик Црвеноармејцима погинулим у борбама за ослобођење града, а подигнута је спомен-шума бреза донетих из Русије. Посађено је 441 стабло – за сваког погинулог совјетског војника по једна. Овде је подигнут и споменик маршалу Жукову, а пренет је, из црквене порте, споменик подигнут црвеноармејцима одмах после Рата. Споменик је врло занимљив; на њему је и црвена петокрака звезда и хришћански крст.

    И у Великом Градишту постоји споменик руском генералу. Иполит Иванович Угличанин, генерал Оренбуршке козачке војске, преминуо је и сахрањен на Градиштанском гробљу 1931. године. Иако генерал, колико је познато, нема потомство у Србији, његов гроб је лепо уређен и одржаван.

    Где год се у Источној Србији, макар мало, зачепрка по прошлости, наиђе се
    на – Русе. Користимо прилику да најавимо догађај који такође сведочи о присуству Руса у Србији. Наш саговорник, млади стручњак – историчар уметности Драган Николић, приређује изложбу на којој ће приказати своју завидну колекцију руских и совјетских одликовања. Изложба ће бити отворена у Бору у галерији Музеја рударства и металургије 4. фебруара 2020. године, а наши читаоци имају ексклузивну прилику да виде фотографије дела одликовања која ће бити изложена.

    Бор и Источна Србија, септембар 2019. године

    Љубомир Костић

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com