Колико је историји, у овом тренутку, познато, прво значајније присуство Руса у Трстенику и околини је везано за руске имигранте, белогардејце утекле пред Црвеном армијом.
Црква Свете Тројице у Трстенику
У тада тек успостављену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, руске избеглице су дошле у неколико таласа. Прве избеглице су се појавиле већ у априлу 1919. године, после евакуације белогардејаца са Крима. За цивиле није било места на бродовима, па су кренули пешице на запад, преко Румуније и Грчке, а део је стигао и у Србију. У организацији српских дипломатских представника у Русији, у првој половини 1920. године, долази други талас избеглица, сачињен од руских царских званичника, овог пута бродовима и возовима, са све новцем, накитом и скупоценим крзнима које су могли да понесу. Британска влада, у октобру 1920. године, уговара с властима у Београду смештај десет хиљада белогардејаца у нашој земљи, а о британском трошку, што чини трећи талас имиграције. По поразу Врангелове армије, концем 1920. године, француски бродови евакуишу цивиле с Крима, од којих око двадесет хиљада долази у Југославију. У другој половини 1921. године, у Краљевину СХС долази око једанаест и по хиљада Врангелових војника, често у форми комплетних војних јединица, што представља пети велики талас имиграције Руса после Октобарске револуције.
Зграда Музејске збирке Дома културе у Трстенику
Где је ваш извештач, површни новинар економског образовања, сазнао напред изнете чињенице? Наравно, од стручног лица – Јелене Вукчевић, мастер професора историје, организатора музејских активности Народног универзитета у Трстенику.
„Руси из избегличких таласа од 1919. до 1921. године су делом завршили у околини Трстеника, и то у Врњачкој Бањи, тада у Трстеничком срезу. Држава их је тамо сместила јер је, после Првог светског рата, било празних вила и пансиона у Бањи, где су избеглице боравиле.“, објашњава нам кустос Вукчевић.
„Из Русије су долазили људи различити по полу, старости, образовању, иметку, па и по етничкој припадности. Међутим, доминирају мушкарци између 25 и 40 година старости и, што је врло значајно, велики део придошлица је образовано; око 76% њих су имали средње или високо образовање, што је далеко изнад уобичајеног нивоа образованости и средине из које су потекли и средине у коју су дошли.“
„Од руских избеглица је 1922. године затражено да се иселе из приврем
Спомен-плоча на згради Музејске збирке у Трстенику
ених смештаја у Врњачкој Бањи, па један део долази у Трстеник, а део и у околна села.“
„Долазе у средину која се значајно разликује од данашњег Трстеника. Изразито сеоска средина с пољопривредом као најважнијом привредном граном, у многоме се разликује од данашњег Трстеника, који је највише обликовала фабрика ,Прва петолетка` после Другог светског рата. После Првог светског рата, Србија, па и Трстенички крај, су потпуно опустошени. Најгоре је што су људски губици у рату били велики, и то највише у мушком радно способном становништву.“
„Руске избеглице, махом млађи образовани мушкарци, су преко потребни српском друштву и привредни тог времена. У Трстенику, тада успутној варошици, посао налазе осам Руса с техничким образовањем. Највише има геометара, али и стручњака других струка.“
Потпис пројектанта на пројекту зграде Музејске збирке у Трстенику
„Прва школована медицинска сестра у Трстенику је била Вјера Барзенко, руски имигрант. У Трстенику постоји, при Цркви Свете Тројице, певачко друштво ,Бошко Југовић`, основано 1870. године. Између два рата, друштвом је дуго руководио руски имигрант Иван Бедевски.“
„Место на коме се сада налази Музејска збирка у Трстенику је обележено руским присуством. Управо на овом месту се налазила прва електрична централа у Трстенику између два рата, а централом је руководио Сергеј Кулик, руски имигрант овде доспео 1923. године. Централа је радила до 1945. године, када је потпуно изгорела. О томе сведочи спомен-плоча на зиду данас постојеће зграде.“
„Пошто је електрична централа изгорела, послератне власти су решиле да на истом месту подигну зграду намене примерене новом друштвеном уређењу – дечији вртић. Зграду вртића је пројектовао, опет, један Рус – Валеријан Матвејев. Зграда је завршена 1953. године и представља врло успео рад овог архитекте. Складних пропорција, у пространом дворишту, врло лепо и фунционално, здање архитекте Матвејева краси скулптура птице на врху крова. Ову скулптуру су детаљно проучили орнитолози и закључили да се не ради ни о каквој птици с наших простора, већ о биолошкој врсти птице-грабљивице која живи само у Русији.“
Црква Светог Архангела Гаврила у Горњем Рибнику код Трстеника
„Валеријан Матвејев је пројектовао и зграду старе школе у селу Почековина, која је сада срушена јер је ту изграђена нова зграда. Према мојим информацијама, исти архитекта је пројектовао и зграду Берзе рада у Крушевцу.“
„Међу руским имигрантима је било и свештеника, монаха и монахиња. У Манастиру Велуће је дуго боравио свештеник Митрофан Романов, а у Љубостињи је било руских монахиња и удовица белогардејаца. У селу Станишинци је службовао свештеник Алексеј Садовничеј.“
„Највећи траг међу руским свештеницима у Трстенику и околини је оставио Николај Александров, парох у селу Горњи Рибник. Овде је боравио од 1922. до 1928. године, када је отишао за гимназијског професора у Ваљево.“, каже нам Јелена Вукчевић, очигледно добар познавалац руске имиграције у Трстенику после Октобарске револуције.
Насловна страница Светог јеванђеља у Цркви у Горњем Рибнику код Трстеника
Посетили смо Цркву Светог Архангела Гаврила у Горњем Рибнику. Отац Ивица, садашњи парох, показао нам је јеванђеље, штампано у Русији 1861. године, вероватно дошло заједно с протом Николајем.
„Ова света књига је коришћена више од стотину година, па су јој корице биле у врло лошем стању. Повезало ју је и конзервирало за то стручно лице, али је више не користимо у служби. Стоји на сигурном месту.“, каже наш домаћин. „Листови с текстом и украсима су добро очувани, а искористили смо и оригинални оков. Кадифу смо морали да заменимо.“
Свето јеванђеље у горњорибничкој цркви с оригиналним металним украсима
Занимљиво је да, пре почетка самог текста јеванђеља, стоји страница на којој се помињу сви тада живи чланови породице Романов, на челу с императором Александром Другим.
Јасно је да су Руси оставили трага у културном развоју Трстеника. Захваљујући пријатној и вредној историчарки Јелени Вукчевић, ми данас о томе доста знамо.
Међутим, места за истраживања има још. О архитекти Матвејеву се, рецимо, не зна много. Чак је и напред изнети податак да је пројектовао зграду Берзе рада у Крушевцу упитан; на званичном сајту Националне службе за запошљавање стоји да је ту зграду пројектовао Александар Медведев.
Највећа загонетка јесу, а вероватно ће тако и остати, монахиње из Русије које су живеле и сада почивају у Манастиру Љубостиња. За живота, нису желеле да остављају трагове о свом пореклу и ранијем животу, пре доласка у Србију, тако да је задатак истраживача у том делу врло тежак.
Упркос томе, док је самопрегорних културних посленика, као што је Јелена Вукчевић, Руси у Трстенику неће бити заборављени.
Љубомир Костић
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
