• Analize I Kolumne

    Руси у Параћину немају своје удружење

    Руси су у Србији присутни током читаве њене модерне историје. Још су у Првом српском устанку (1804.-1813.) учествовали руски одреди.

    Руси су били, а и сада су присутни широм наше земље, што важи и за Параћин, град у долини Велике Мораве.

    Руси су, у већем броју, у Параћин стигли после Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, двадесетих година прошлог века. О томе сведочи обимом мала, али врло занимљива књига „Осам деценија једне слике“ Николе Корбутовског, новинара и књижевника, потомка руских емиграната. Из овог сажетог дела сазнајемо основне чињенице о руској емиграцији у Параћину пре Другог светског рата.

    После пораза у борби против бољшевика у новембру 1920. године, „бели“ Руси се евакуишу са Крима бродовима. Део долази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где су лепо дочекани, а једна значајна група се настањује у Охриду. Пошто међу емигрантима има доста искусних бораца из претходног рата и револуције, многи су одмах ангажовани у граничним јединицама нове државе.

    Током 1924. и 1925. године, велики део Руса у Охриду одлучује да се окрене мирнијем животу и користи могућност која им се указала у Параћину, малом индустријском граду. Долазе у Поморавље и запошљавају се у фабрици штофа, где су лепо дочекани. Млади, орни за рад, образовани – руски емигранти су имали управо оне особине које су фабрици и њеним власницима Теокаровићима биле потребне. Настањују се у фабричкој Колонији, вредно раде, а неки постају и руководиоци.

    На фотографији из наслова књиге виде се двадесет четворица младих униформисаних људи и браћа Теокаровићи, испред фабричке зграде.

    Део Руса је у Параћину нашао посао у Српској фабрици стакла, у државној управи, просвети и на другим местима. Пред Други светски рат, у Параћину је било седам до осам десетина Руса, па је постојало и Удружење руских официра. У својој књизи, Никола Корбутовски помиње имена четрдесетак емиграната из тог времена.

    У Другом светском рату, многи параћински Руси су мобилисани у квислиншки Руски заштитни корпус, па се руска заједница у Параћину значајно отањила. Резолуција Информбироа је донела нове неприлике за овдашње Русе и њихове породице. Иначе, породице параћинских Руса досељених у првој половини двадесетог века су се, најчешће, састојале од супруга Руса и супруге Српкиње.

    Године и деценије су пролазиле, Руса је у Параћину био све мање. Свежу крв овдашњој руској заједници дале су Рускиње које су удајом дошле у Параћин.

    У Параћину је 2002. године основано и Српско-руско удружење „Дон“, на челу с Боривојем Лешјанином, Параћинцем и руским зетом.

    И данас има Руса у Параћину. Нашем позиву за разговор су се одазвале две шармантне даме из руске заједнице. Надежда Лешјанин се удала за поменутог Боривоја Лешјанина и доселила се у Параћин 1984. године. Рођена је у Тули под именом Надежда Васиљевна Удинова, живела је на Криму, али је судбина одредила да се скраси у Параћину где ради као професор практичне наставе у Технолошкој школи.

    Ирина Милошевић је рођена на обали Аралског језера (Руси радије кажу „Аралско море“), у породици кулака протераног далеко од свог родног краја. Живела је у Киргизији, па у Казахстану, упознала мужа Параћинца у Москви, па се доселила у Србију 1989. године. Пре удаје, била је позната као Ирина Дмитријевна Хријебтова.

    Брак се брзо распао, али се Ирина добро снашла у Србији и имала богату професионалну каријеру. С дипломом престижне Руске музичке академије „Гнесиних“ из Москве, брзо је почела да се бави музичким педагошким радом. Највеће успехе је постигла као хоровођа у Параћину.

    „У Параћину, данас, има врло мало Руса. Постоји једна породица потомака руских емиграната и постојимо ми, српске снахе, укупно десетак душа. У манастиру у Лешју живи неколико монахиња Рускиња. Више има Украјинки удатих за Параћинце него Руса у Параћину. И то мало нас који овде живимо, изгубили смо контакт једни с другима, не окупљамо се и не организујемо ни на који начин,“- каже Ирина Милошевић.

    Шта се догађа с Удружењем „Дон“?

    „Првих година постојања, Удружење је лепо радило и спровели смо доста занимљивих активности – организовали концерте и друге манифестације. Тада нисмо имали одговарајућу помоћ локалне самоуправе, па смо све сами финансирали.“

    „До раскола је дошло на једном скупу руских удружења из Србије у Врбасу 2005. године. Тада је позната глумица Ивана Жигон покушала да створи јединствену организацију, а у раду је учествовао, испред државе Србије, Борко Стефановић. Међутим, све се завршило врло лоше, уместо да се ујединимо, ми смо се разјединили. После тога, замире и рад Удружења у Параћину.“

    „Јавност треба да зна и да у Параћину делује Руска странка, која учествује у локалној власти. Свима мора да буде јасно да ова странка, упркос свом имену, не окупља Русе.“

    Да ли руска заједница у Параћину учествује у јавном животу?

    „Оно што чинимо сваке године, на Дан победе, је полагање венаца и цвећа на Споменик црвеноармејцима на Градском гробљу у Параћину. Мимо тога, појављујемо се само појединачно.“

     

    Треба предузети све неопходне кораке да се руска заједница уједини, да се крене са организацијом заједничких манифестација, књижевних вечери, концерата и слично. Зато предлажемо да се организује заједнички састанак сународника у Параћину ради разговора о насталим проблемима, одређивању даљих перспектива сарадње и организацији културних догађаја.

    Параћин, мај 2020. године

    Ирина Миљковић

    Драгана Костић

    Овај текст је објављен у оквиру медијског пројекта „Прошлост, садашњост и будућност Руса у Параћину и у Поморављу“, који суфинансира Општина Параћин.

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com