У Прокупљу, већ пуних девет година, постоји Удружење српско-руско пријатељство „Топлица“.
Откуд такво удружење у Топлици, у Јужној Србији, хиљадама километара далеко од Русије?
Одговор нам даје председник Удружења, Миодраг Дамњановић. Председник Дамњановић, већ у деветој деценији живота, бистро разговара и спретно води послове Удружења.
Како и не би, ради се о човеку који је дипломирани економиста и инжењер организације рада, сада пензионеру с навршеним пуним радним стажом у више предузећа у Београду и у Нишу, али највише у Прокупљу.
„Удружење ,Топлица` је основало двадесетак чланова, а и сада нас нема много више, око тридесет пет.
Увек смо више полагали на квалитет него на квантитет.“, објашњава нам председник и наставља: „Активности удружења су, од почетка, засноване на заједничком словенском пореклу, православљу и блискости језика двају народа.
Увек смо учествовали у обележавању значајних историјских догађаја и годишњица и сарађивали са сличним удружењима, просветним и културним организацијама и државним органима.“.
„И у будућности ћемо наставити са истим активностима.
До конца године, намеравамо да обиђемо Споменик руским војницима на Црвеном крсту у Нишу и да учествујемо у обележавању годишњице погибије пуковника Рајевског у Горњем Адровцу код Алексинца.“
„Оно што смо, до сада, добрим делом пропустили, а што ћемо свакако исправити, јесте израда студије о учењу руског језика у школама у Топлици. Та се тема занемарује, упркос њеном значају.“
Показује нам Миодраг Дамњановић и књигу коју је издао 2013. године: „Руси у Топлици 1918 – 1940“.
Листајући прегледно изложено штиво, одмах видимо да су Руси имали велики утицај на прокупачку средину између два светска рата.
Побројано је, у књизи, преко двадесет учитеља, наставника и професора, десетак инжењера, техничара и геометара, исто толико свештених лица, али и више занатлија, војника и људи разних других занимања.
„Није тако било само пре Другог светског рата.“, кажу нам чланови Удружења, „Ми, старији Прокупчани, добро памтимо Русе као своје наставнике и професоре у време социјалистичке Југославије.“.
У Прокупљу и околини има и материјалних трагова присуства и рада Руса на простору Топлице.
На изградњи пута Прокупље – Житни Поток, врло тешкој – кривудавој и стрмој саобраћајници која води преко планине Видојевице, радио је руски емигрант са Крима Никита Рогачи.
Никита је на Криму оставио супругу и ћерку, а у Србији није имао порода, али је оставио један врло леп и користан споменик, по коме га овдашњи народ и данас памти.
У месту Бели Камен (које је данас излетиште и одмаралиште), на самом гребену Видојевице, Никита је 1931. године изградио, украј пута, у хладу столетне букве, врло лепу чесму.
Здрава и хладна планинска вода са чесме је напојила многог путника који је пролазио тешким друмом, а Никита Рогачи је себи оставио вечни спомен.
Током тешких дана 1999. године, у Прокупљу је, испред Дома здравља, радила руска покретна болница под шаторима.
Двадесетогодишњица рада руске аеро-болнице обележена је постављањем спомен-плоче на фасади Дома здравља.
Сазнајемо да је веза Прокупља и Топлице с Русима и Русијом и данас жива.
Потомци Руса који су у Прокупље дошли после Октобарске револуције још увек овде живе, али у све мањем броју.
„Из Топлице се исељавамо и ми Срби, те неће Руси!“, шале се наши саговорници.
У Топлици има више Рускиња које су се удале за овдашње домаћине, што заслужује посебан чланак.
Можда је најплодоноснији пример везе два народа чињеница да је из Прокупља отишло више ученика и студената на школовање у Русију.
Верујемо да ће у Русији ишколована српска младеж даље продубити везе и пријатељство двају народа.
Прокупље, август 2019. године
Љубомир Костић