„Живот пише романи!“, исказује велику истину, на свој начин, популаран лик из једне старе телевизијске серије. У ствари, не ради се о „једној старој телевизијској серији“, већ о класику – „Љубав на сеоски начин“.
Живот пише романе широм земаљског шара, а не само у српским селима. Представићемо један роман из живота, на папиру још ненаписан, чији су почетак и свршетак врло удаљени. Или, можда, нису?
„Рођена сам на Северном Кавказу, у Ставропољу, подно велике планине.“, каже јунак наше приче, Олга Владимировна Судец-Реброва. „Завршила сам три високе школе – за инжењера, за финансисту и за јавну администрацију.“
„Живот ме је одвео у Москву. Удала сам се за сина маршала авијације Совјетског Савеза Владимира Александровича Судеца. Мој свекар је био значајна и врло занимљива личност. Примио је врло висока одликовања за своје учешће у Другом светском рату, тако да је био је херој Совјетског Савеза, херој народне Републике Монголије и народни херој Југославије. Лично је познавао председника Тита. Дуго је вршио највише командне дужности у Совјетској војсци, па је био чак и заменик главног команданта оружаних снага Варшавског пакта. Данас један стратешки бомбардер Руског ратног ваздухопловства, који носи нуклеарне бојеве главе, носи његово име.“
„Живели смо у стану близу Црвеног трга. Ујутру, док још не почне градска врева, у нашем стану се јасно чуло звоно Цркве Василија Блаженог. Добили смо троје деце, два сина и кћер.“, тече даље живот наше јунакиње.
„Радила сам на Московском државном универзитету Ломоносов, конкретно на Московској економској школи, у администрацији. Лепо смо живели.“
„Када сам се већ приближила пензији, пожелела сам да променим начин живота; пожелела сам мир. Чула сам од сарадника, од којих један живи у Лозници, да је могуће у Србији наћи мирно место за живот, па сам потражила кутак за себе.“
„Много ми је помогла комшиница и сународница Олга. Понудила ми је, бесплатно, плац на породичном имању на коме живи са супругом, у засеоку Гочманци села Брзеће код Бруса.“
Заселак Гочманци и село Брзеће, драги читаоци, изгледају као пример старовлашког типа разбијеног села из уџбеника географије за основну школу. У засеоку има десетак кућа с око тридесет душа. Куће су удаљене једна од друге, с великим неограђеним двориштима. Овде никаквог урбанизма нема, а за њим нема ни неке потребе. Пространство је велико, па може свако да гради зграду какву хоће и где хоће. Најближи заселак истог села је удаљен неколико километара, а до њега се долази макадамским стрмим путом дугим око два километра, па асфалтним путом који води к туристичком центру на Копаонику. Цело Брзеће има око двеста становника, а од једног до другог краја села има десетак километара.
Гочманци се налазе на обронцима Копаоника, тако да овде готово нема равног места. Народ се бави сточарством, у последње време све више и воћарством (овде врло добро успевају малине), али и производњом кромпира. Међутим, опстанку села Брзеће је највише допринела близина туристички развијеног Копаоника, до кога се долази путом који овде пролази или жичаром чији је почетак у сеоском атару.
„У јулу 2018. године, млађи син и ја смо упалили мотор аутомобила и дошли, право из Москве, у Брзеће.“, наставља Олга Владимировна. „Требало нам је две недеље да сакупимо све потребне документе, а за два месеца смо изградили кућу на спрат. Доњи ниво је од чврстог материјала, а горњи је изграђен монтажно, тако да је кућа врло пријатна за боравак.“
Како је породица реаговала на вашу одлуку?
„Млађи син је дошао са мном и уписао је Гимназију у Крушевцу, где су га изузетно лепо примили. Међутим, после тога је одлучио да ипак настави школовање у Русији.“
„Старији син је дошао нешто касније, са својом супругом, мојом снахом. Живели су неко време овде јер је син имао намеру да се бави сточарством. Посао му је пошао од руке, али прилике за ту грану пољопривреде су у Србији последњих година врло лоше. Примећујем и да овдашњи сељаци, који се сточарством баве генерацијама, све чешће одустају од узгоја животиња и окрећу се другим делатностима. На концу, и мој син и снаха су одустали и вратили се у Русију.“
„Кћер ради у државној управи, у Министарству финансија у Москви, и на високом је месту. Њена каријера има велику цену; често је на исцрпљујућим путовањима, ради прековремено…“
А супруг?
„Мој супруг није имао разумевања за моју одлуку. Када сам му саопштила шта намеравам, ставио је прст на своју слепоочницу и исказао сумњу у моје душевно здравље. Потом је затражио развод! Нека му буде, доћи ће он у Гочманце, кад-тад.“
„Сада сам већ у пензији, коју ми исплаћује ,Сбербанка` у Крушевцу. Здравствено осигурање из Русије овде не важи, па сам здравствено осигурана у приватном фонду осигурања.“
„У Србији сам нашла, пре свега, миран живот. Имам добре другаре, уживам у лепој природи, тако да ми је живот испуњен задовољствима и оптимизмом.“
Пошто смо саслушали ову занимљиву, а још незавршену животну причу, најзад смо дошли до онога што смо, бар у почетку, желели да сазнамо о Олги Судец-Ребровој. Наиме, задатак нам је да пишемо о култури Руса у Србији, те смо, по том трагу, и дошли у Гочманце, заселак Брзећа.
„Одувек сам волела уметност и често облазила уметничке поставке у музејима.“, одговара на наша питања о својој уметности госпођа Олга, и додаје: „Од ране младости сам стално имала јаку жељу да сликам, али никако нисам имала времена; школовање, посао, породичне обавезе…“.
„Покушала сам да се бавим сликарством у Русији, неколико година пре доласка у Србију, а без икаквог подучавања или друге помоћи. Резултати нису били ништа нарочито.“
„У Србији ме је запљуснуо талас инспирације. Овде ме инспиришу на сликање и природа и људи. Доста радим, а радове искључиво поклањам. Сликам портрете и пејзаже, али и слике другачије тематике.“
„Излагала сам у Брусу и учествујем у ликовним колонијама.“
„За мој уметнички рад, долазак у Србију је био од пресудног значаја.“
Новости дана су већ писале о руском сликару кога у Бруском крају сви знају као Николу Молера, а који је овде живео и радио у време око Другог светског рата. И у нашем времену, Руси дају допринос ликовној уметности у овој малој средини, подно Копаоника.
Љубомир Костић
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
