Трстеник, варош на Западној Морави, може да се похвали многим богатствима, а међу њима је и седам Рускиња које овде живе деценијама. Ова малобројна група наших снаја из далеке Русије је видљива у друштвеном животу Трстеника, а ми их упознајемо управо на једној од манифестација на којој су узеле учешћа. Екипа Руса из Поморавља је учествовала у такмичењу у кувању рибље чорбе у оквиру вишедневне манифестације „Трстеник на Морави“.
Гости екипе су били Денис Круглов, аташе у Амбасади Руске Федерације у Београду, Леонид Кампе, председник Националног савета руске националне мањине у Србији, затим Светлана Јуревна Илић, секретар Удружења пoтомака руских кадетских корпуса у Србији, многи Руси који живе у Србији, у Ужицу, Крагујевцу и другим местима, као и стари пријатељи – представници Војног синдиката Србије.
Нашу екипу је позвала Марина Вучковић, овдашња наставница руског и енглеског језика, али и биологије и хемије. Госпођа Марина је понела презиме Вучковић по мужу кога је упознала дописујући се с њим из родног Запорожја, где је била позната као Марина Кириловна Тарасова, а затим се одлучила, пре више од тридесет година, да живот настави у Србији.
„Председавам Удружењу руских сународника ,Пуковник Рајевски` у Трстенику. Удружење је основано као удружење српско-руског пријатељства 2008. године, с основним циљем очувања руског језика, културе и традиције и њиховом промовисању у Трстенику и шире, без уплива политике.“
„Удружење окупља седам чланова руске националности, тачније Рускиња које су удајом дошле у Србију. У Трстенику и околини више нема потомака Руса који су се овде доселили као емигранти после Октобарске револуције. Поред тога, имамо око седамдесет чланова из већинског српског народа, који су поштоваоци и љубитељи руског језика и културе и пријатељи Русије и Руског народа.“
„У досадашњем раду, највише се поносимо чињеницом да се Општина Трстеник побратимила с двема локалним самоуправама у Русији. Побратим Трстеника је град Аксај близу Ростова на Дону. Изабрали смо управо овај град јер је он усред познатог воћарског краја, у коме се највише има засада јабуке, а у Аксају постоји и велика пијаца. Увидели смо да ту има места сарадњи домаћих произвођача воћних калемова из околине и руских привредника.“
„Трстеник је побратим и с градом Јелецом (или Јељецом), у Липецкој области. Уочили смо могућност сарадње ,Прве петолетке` из Трстеника и тамошње индустрије.“
„Радили смо и на очувању споменика који сведоче о присуству Руса у Западном Поморављу.“, наставља Марина Вучковић, „У селу Велика Дренова, испред цркве, постоји споменик Црвеноармејцима погинулим 1944. године у борби против фашиста. Споменик су изградили сељани одмах после рата, а обновили су га, пре неколико година, привредници из Јелеца. Пронашли смо и потомке погинулих чија су имена на споменику.“
„Доста радимо и на пољу културне сарадње. Организовали смо изложбе дела руских уметника у Трстенику, више концерта, организовали смо и размену телевизијских емисија локалне телевизијске станице са станицама у побратимљеним градовима…“
„Увек смо ту да помогнемо привредну сарадњу с Русијом. Успоставили смо, рецимо, телемост за привреднике из Србије и Русије.“
„Најдраже нам је када имамо прилике да угостимо посетиоце из своје отаџбине. Долазе, повремено, организоване групе посетилаца из Русије које обилазе
спомен-обележја руских војника погинулих у Србији, као и уметници и привредници.“
„Отправили смо и једну девојку на студије у Русију, а надамо се да ће сарадње у том делу бити и даље.“
У Трстенику смо упознали и Лилију Бабић, коју сви зову „Докторка Рускиња“.
„Рођена сам у Москви као Лилија Енгелен Галкина, где сам и дипломирала на Медицинском универзитету ,Пирогов`. Удала сам се и дошла у Трстеник 1980. године.Овде сам радила, као лекар, близу тридесет година. Када сам отишла у пензију, вратила сам се у Русију, али сам поново дошла у Србију.“, каже нам Докторка Рускиња. „Када сам се доселила у Трстеник, овде није било Руса, а сада већ постоји руска заједница.“
Сазнајемо да су Руси у Трстенику дуго присутни. Како кажу Трстеничани, први инжењер у овдашњој електродистрибуцији је био Рус, а прва трстеничка школована бабица је била Рускиња. У деценијама после Првог светског рата, многи монаси и монахиње у манастирима Љубостиња и Велуће су били Руси.
Све похвале заслужују трстеничке Рускиње. Тако се чува национални идентитет једне националне мањине; кроз рад на афирмацији сопствених вредности и кроз помоћ сарадњи сопствене средине са земљом матицом. Надамо се да ће тако и наставити.
На крају, морамо да похвалимо и кулинарско умеће наших домаћица. Окусили смо одличну рибљу чорбу од моравске рибе, а пржена кечига је била, без претеривања, изузетна.
Трстеник, август 2019. године
Драгана Костић
(Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
