Medjunarodni sud u Hagu danas je pravosnažno osudio lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja na 10 godina zatvora zbog podsticanja i počinjena progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini, 1992.

Apelaciono veće suda odbacilo je, u svim drugim aspektima, žalbu tužilaca na prvostepenu presudu kojom je Haški tribunal 31. marta 2016. Šešelja oslobodio krivice za zločine u Hrvatskoj i BiH, 1991-93.

Presudom je konstatovano da je Šešelj kaznu već odslužio, jer je u pritvoru u Hagu bio od 2003. do 2014. godine. Šešelj je na privremenoj slobodi u Srbiji od novembra 2014.

Pravosnažnom presudom potvrdjen je prvostepeni nalaz da nije postojao udruženi zločinački poduhvat trajnog i nasilnog uklanjanja Muslimana i Hrvata s velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, koje bi bile uključene u novu državu pod srpskom kontrolom.

Po optužnici, na čelu tog poduhvata bio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, a jedan od učesnika bio je Šešelj.

Poništen je, medjutim, kao pogrešan zaključak prvostepenog veća da u Hrvatskoj i BiH nije bilo sistematskih i raširenih napada srpskih snaga na muslimansko i hrvatsko stanovništvo.

Apelaciono veće sudskog Mehanizma, pravnog naslednika Tribunala danas je Šešelja proglasilo krivim za zločin protiv čovečnosti nad Hrvatima u vojvodjanskom selu Hrtkovci.

Kako je saopštio predsedavajući sudija Teodor Meron (Theodor), veće je zaključilo da je Šešelj govorom, koji je u tom selu održao 6. maja 1992, podstakao progon, deportaciju i prisilno premeštanje Hrvata iz Hrtkovacal.

Po pravosnažnoj presudi, Šešelj je tim govorom i „počinio“ progon nad Hrvatima „kršenjem prava na bezbednost“.

Sudija Meron citirao je da je Šešelj u govoru rekao da „u Hrtkovcima nema mesta Hrvatima“, da je „ubedjen da će se Srbi iz Hrtkovaca… ubrzo otarasiti preostalih Hrvata“, da „ćemo Hrvate oterati do granice srpskih zemalja, a odatle mogu peške da nastave, ako pre toga ne odu sami“ i da Hrvati „nemaju gde da se vrate“.

Okupljena masa je te Šešeljeve reči propratila uzvicima „Hrvati u Hrvatsku“ i „Ovo je Srbija“, rekao je sudija Meron.

Za svoje pristalice, Šešelj je, kako je utvrdilo i prvostepeno veće, bio „kao Bog“, a njegov govor imao je značajan uticaj na njih, kazao je Meron.

Posle Šešeljevog govora, po pravosnažnoj presudi, „mnogi Hrvati i drugi nesrbi napustili su Hrtkovce u okruženju prisile, zlostavljanja i uznemiravanja“.

U svetlu „dokaza o redovnim pretnjama i nasilju nad nesrbima“, „neaktivnosti lokalnih vlasti“ da to spreče i stavljanju Hrvata pod pritisak da pristanu na „lažnu razmenu imovine“, apelaciono veće je zaključilo da se ne može zaključiti da su „nesrpski civili zaista pristali da napuste Hrtkovce“.

„Apelaciono veće smatra da je, u svetlu Šešeljevog uticaja na masu i vrlo uočljive paralele izmedju njegovih zapaljivih reči i dela koje su potom počinili, izmedju ostalih, ljudi iz njegove publike, Šešelj značajno doprineo delima počinilaca i tako podstakao zločine progona, deportacije i drugih nehumanih postupaka (prisilno premeštanje), što je zločin protiv čovečnosti“, rekao je Meron.

Šešeljev govor je dodatno „podstakao nasilje koje je umanjilo i prekršilo pravo na sigurnost članova hrvatskog stanovništva u Hrtkovcima“, čime je „počinio zločin progona, zasnovan na kršenju prava na bezbednosti, što je zločin protiv čovečnosti“.

Šešelj je zbog toga proglašen krivim po tri od 11 tačaka optužnice.

Osvrćući se na žalbu tužilaštva na prvostepenu oslobadjajuću presudu Šešelju za zločine u Hrvatskoj i BiH, apelaciono veće je potvrdilo da nije dokazano da su Šešeljevi govori u Vukovaru, Malom Zvorniku i u srpskom parlamentu podsticali zločine na terenu.

Po presudi, prvostepeno veće nije pogrešilo kada je izrazilo dilemu o tome da li je Šešelj,u novembru 1991. u Vukovaru rekao da „nijedan ustaša živ ne sme da napusti Vukkovar“.

Apelaciono veće utvrdilo da su neke od Šešeljevih izjava, poput one da će „Bosnom proteći reke krvi ako proglasi nezavisnost“. „nesumnjivo mogle da izazovu strah i da ohrabre počinioce zločina nad nesrpskim civilima“.

„Nesumnjivo zapaljivim“, veće je nazvalo i Šešeljeve izjave da se Republika Srpska brani od „ustaša i panislamista“, kao i poziv pristalicama da „očiste levu obalu Drine“.

Pravosnažnom presudom utvrdjeno je i da je Šešelj govorom u Malom Zvorniku u martu 1992. pozivao na etničko čišćenje, što je moglo podstaći na činjenje zločina.

Apelaciono veće, medjutim, ocenilo je da je od tih Šešeljevih izjava do počinjenja zločina proteklo „značajno“ vreme, a da su dokazi o uticaju njegovih govora na zlodela zasnovani na okolnostima.

Dokazi koje su, tokom sudjenja, predstavili tužioci, stoga, nisu dovoljni da „utvrde uticaj Šešeljevih izjava na počinjenje zločina iz optužnice“, rekao je Meron.

Razmatrajući žalbu tužilaca na prvostepeni nalaz da nije postojao udruženi zločinački poduhvat protiv nesrba, čiji je Šešelj bio akter, apelaciono veće je ocenilo da je dokazano „postojao obrazac zločina srpskih snaga“ iz kojeg bi se mogao izvući zaključak o postojanju takvog zločinačkog udruženja.

Pravosnažnom presudom, medjutim, utvrdjeno je da je prvostepeno veće imalo pravo da iz dokaza izvede i suprotan zaključak, tumačeći činjenice koje je smatralo važnim za utvrdjivanje Šešeljeve krivice.

Kao te dokaze iz prvostepene presude, apelaciono veće je navelo „neslaganje Šešelja sa drugim navodnim članovima udruženog zločinačkog poduhvata“ i „dileme o cilju iza Šešeljevog regrutovanja i razmeštanja dobrovoljaca“.

Kao pogrešan, apelaciono veće je preinačilo nalaz iz prvostepene presude da u Hrvatskoj i BiH nije bilo širokih i sistematskih napada srpskih snaga na nesrpsko civilno stanovništvo.

Taj nalaz, po presudi, bio je suprotan činjenicama koje je utvrdilo samo prvostepeno veće, o zločinima koje su od novembra 1991. do oktobra 1992. počinile srpske snage: ubistvima, mučenju, okrutnom postupanju i pljački u opštinama Vukovar, Zvornik, Mostar, Nevesinje i širem području Sarajeva.

Kao pogrešan, apelaciono veće je poništilo i prvostepeni zaključak da dogadjaji u Hrtkovcima nisu bili povezani sa ratnim zbivanjima u Hrvatskoj i BiH.

Na osnovu nalaza o povezanosti zbivanja u Hrtkovcima sa sistematskim napadima srpskih snaga na Muslimane i Hrvate u Hrvatskoj i BiH, apelaciono veće je Šešelja osudilo za zločin protiv čovečnosti u Vojvodini.

Apelaciono veće je danas odbacilo Šešeljev prigovor zbog potpuno nepravičnog postupka i protivpravno dugog pritvora.

Sudjenje Šešelju bilo je najduže u istoriji Haškog tribunala.

Prvostepeno sudjenje Šešelju pred Haškim tribunalom počelo je, posle jednog neuspelog pokušaja i štrajka gladju optuženog u novembru 2007. a dokazni postupak je završnim rečima okončan u martu 2012.

Prvostepena oslobadjajuća presuda bila mu je izrečena 31. marta 2016.

Šešelj je bio oslobodjen krivice za zločine protiv čovečnosti: progon nesrba na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi; deportaciju i prisilno premeštanje. Oslobodjen je i optužbi za kršenje zakona i običaja ratovanja: ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje naselja, uništavanje verskih objekata i pljačku.

Odlukom prvostepenog veća, Šešelj je sredinom novembra 2014. zbog bolesti pušten na privremenu slobodu u Srbiju i on je od tada odbijao da u Hagu učestvuje u postupku, tvrdeći da je „s Tribunalom završio“. Nije prisustvovao izricanju prvostepene, ni pravosnažne presude.