Ovonedeljna najava neobično uspešnog, mada i kontroverznog gradonačelnika Soluna, Janisa Butarisa, da se naproleće neće ponovo kandidovati na lokalnim izborima, izazvala je čudjenje kao sasvim neuobičajena u Grčkoj, a i zabrinutost za to kojim će putem dalje taj veliki grad koji je on modernizovao, otvorio ka svetu i od stalnog lokal-patriotskog ogledanja u antičkoj i balkanskoj prošlosti preusmerio ka traženju mesta u evropskoj i svetskoj budućnosti.

U velikom komentaru, takodje sasvim neuobičajenom za takve prilike i za ličnost nekog lokalnog zvaničnika, jedan od najuglednijih grčkih novinara, Stefanos Kasimatis, danas u uticajnom atinskom konzervatvnom listu „Katimerini“ podvlači da „Iza Butarisa ostaje praznina“, kao i „uvek kada odlazi ličnost, a ne marioneta“.

Butaris je odlučio da su mu dva dosadašnja mandata, od 2011. godine na čelu Soluna bila dosta.

A učinio je mnogo za taj grad: i reorganizujući saobraćaj i pretvarajući tesno priobalje u šetalište, gradeći metro, iznoseći umetnost i arheološke nalaze na ulicu, jačajući trgovinu, dovodeći strane turiste i turske, ruske i kineske investitore što je u Grčkoj velika retkost, uvodeći biciklističke staze i bicikl kao gradsko prevozno sredstvo na zajam koje i sam koristi kada na posao i s posla ne ide pešice, a automobilom ne ide nikada što je u Grčkoj više nego izuzetak.

Sve je to postigao preraspodelom postojećeg novca, anagažujući privrednike i donatore, bez povećavanja gradskih taksi i bez prezaduživanja grada.

Kao član stare, prebogate porodice vinara, i mada diplomirani hemičar i postidplomski stručnjak za vino enolog, odlučio je da se ne bavi vinom i groždjem, ma koliko novca to donosilo, a ne skriva da se godinama lečio od alkoholizma, i ume da razume i druge zavisnike i pomogne im.

Jedini je grčki političar s mindjušom na uhu, s tetovažama, i s isprepletanim nizovima šarenih pletenih plastičnih narukvica koje, dok ide na posao, bar jednom nedeljno kupuje od uličnog prodavca, da bi mu i time pomogao, a od drugih svakog jutra kupuje djevreke i krofne za sebe, često i za saradnike u Gradskoj kući.

Nikada se ne zna koliko će trajati Butarisovo putovanje od kuće do kancelarije i nazad, jer ga jedni zaustavljaju da ga pitaju, požale mu se ili ga kritikuju, a druge on opominje, svraća u usputne prodavnice, kafee i restorane, nekoga pozdravlja, nešto hvali, zbog nečega nekog grdi, nešto nekom predlaže. I tako svakodnevno.

Butaris je pre koju godinu, kada su nedostatak novca i komplikovana, dugotrajna birokratska procedura „javne nabavke“ uz „tender“, doveli dotrajali gradski prevoz u Solunu do pred gašenje, od pripadajućeg dela vinskog prihoda svoje porodice, u Nemačkoj je za svoj grad kupio i sam uvezao autobuse.

To je jedne u Grčkoj oduševilo, ali je izazvalo zajedljive, zlovoljne komentare bogataša i njima bliskih medija jer su se osetili prozvanim da i sami učine nešto takvo za svoje mesto i zemlju.

„Baš me briga šta se priča, ja sam, kao gradonačelnik, bio dužan da rešim ozbiljan problem i prosto sam ga rešio ništa više“, rekao je Butaris kome je pretilo upravno kažnjavanje jer je plaćanjem autobusa iz svog džepa prekršio administartivne pravilnike i procedure.

Iako sve to ne navodi u komentaru u „Katimeriniju“, Stefanos Kasimatis piše o solunskom gradonačelniku kao osobi koju „nikada nije bilo moguće politički svrstati uz bilo koju stranku, jer Butaris, kao autentična ličnost, izražava raznorodne stavove, ponekad i kontardiktorne, koji pokrivaju prostor od prosvećene Desnice do liberalne Levice Butaris je ličnost sui generis“.

„U stanju je da bez ikakvog razloga bude provokativan zbog umora ili nervoze, ali i to je on. Humor, autosarkazam, zdrav razum i borbenost u svemu tome je on sasvim običan čovek koji govori kao sasvim običan čovek i koji tako vodi politiku kao sasvim običan čovek, sa zdravim razumom kao glavnim kriterijumom, kao jedinstvena ličnost u političkom životu Soluna i sa uticajem daleko izvan lokalne samouprave“, piše Kasimatis.

Butaris je „težak i veoma poseban, ali neproblematičnog karaktera, iskreno otvoren prema svima, bez ikakvih kompleksa.., a kao gradonačelnik on je kombinacija menadžera i vizionara“, piše u komentaru.

„Činjenica je da je Butaris otvorio Solun prema svetu, ušao je čist vazduh i grad je prodisao, kao onda davno kada su srušene zidine tvrdjave oko njega“.

Solun je do dolaska Butarisa pre osam godina bio „grad okrenut sam sebi i uplašen, proizvodjač žalosno istovetno debelih zamenika ministara za desničarske vlade.., grad poznat po provodu čiji je vrhunac bila prostačka vrsta narodne muzike za Božić na centralnom, Aristotelovom trgu, na vašaru s ukrasima za jelku što se nazivalo ‘Praznik andjela'“, piše Kasimatis.

Pre Butarisa, nastavlja on metaforično, „Solun je smrdeo na prljave noge“ što i jeste istina delom zbog slabe higijene tog milionskog grada, ali pre svega zbog truljenja otpada iz kanalizacije koja se usred grada izlivala u Termajski zaliv. Butaris je preuredio glavne pravce kanalizacije i uveo biološku preradu otpadnih voda.

Odlazak Butarisa podstiče političke apetite nekih „biznismena“ i obnavlja želje nekih ranijih gradonačelnika, i dalje ambicioznih, ali najveći je problem vladajuće levičarske stranke Siriza koja bez Butarisa „ostaje bez uspešnog gradnonačelnika primera evropejizacije“ kojim se poštapa, a uz to nema kandidata za čelnika Soluna.

Na teret Sirizi pada i to što je suštinski razlog odnedavnog ogorčenja Butarisa njome način na koji Vlada rešava „makedonsko pitanje“ koje je on godinama javno ocenjivao kao „glupavo“ i lako rešivo, ako se to hoće, i ako se radi pametno.

Upravo je Butaris to i pokazao tako što je pre godinu dana „za ruku doveo“ na prvi sastanak „u četiri oka“ u Solunu premijere iz Skoplja i Atine, pod uslovom da tiho naprave kompromis, „zakopaju ratne sekire“ i ne izazivaju nacionaliste.

Medjutim, Aleksis Cipras i Zoran Zaev su učinili suprotno, a nisu mu ni zahvalili što ih je povezao, iako se hvale svojim novim odnosom, dok su zbog toga njega, Butarisa, grčki ekstremisti proletos javno, usred dana i pred TV-kamerama, gotovo linčovali usred njegovog Soluna, a to tom 76-godišnjaku nikako ponovo ne treba, zaključuje Kasimatis u komentaru u „Katimeriniju“.