• Analize I Kolumne

     Срби – сиротиња у Европи

     

    Сваког Србина разгалила изузетно добра вест. Социјално-економски савет је одлучио да повиси минималну нето зараду у Србији за читавих 10%; са 130 на 143 динара по радном часу! У месецу у коме има 22 радна дана, радник ће, за пуно радно време, зарадити најмање 25.168 динара или 210 евра.

    Добрих вести је последњих дана било више. Републички завод за статистику је објавио да је просечна нето зарада у Србији достигла 48.101 динар, што значи, око 401 евра!

    Да је Србија земља као Северна Кореја, сигуран сам да би, по објављивању ових података у ударној информативној телевизијској емисији, народ озарен похрлио на улице и исказао безграничну радост и захвалност мудром нам руководству које је успело, упркос свим ужасима затеченим приликом преузимања власти, да нам врати достојанство и пристојан животни стандард.

    Међутим, Срби нису Севернокорејанци. Уместо акламативних излива најлепших осећања према пожртвованим прегаоцима који изгарају генијално управљајући напаћеном нам земљом, Срби су се, некако, утулили и укиселили, све гледајући испод ока чаролије које су им на дохват руке у богатим продавницама снабдевеним најквалитетнијом увозном робом по ниским ценама. Уместо да, какав би био адет, клицајући поздраве своје доброчинитеље на највишим државним функцијама, па да, затим, нагрну у шопинг-молове, робне куће, бутике, кафане и забавне паркове, Срби чине сасвим супротно; после Другог дневника све нешто гунђају, у набавку иду како би купили најјефтинију и најпотребнију робу у мањим количинама, у кафани цеде кроз зубе неквалитетно пиће за столом прекривеним уфлеканим столњаком, а високе званичнике стално безразложно подбадају и прозивају.

    Много смо бре, неки, незајажљив и безобразан народ.

    Шта треба да кажу становници Албаније, где је просечна нето зарада у фебруару ове године била 347 евра? Или Македонци који су у априлу зарадили просечно само 370 евра? У Европи постоји чак пет држава у којима је просечна зарада нижа него у Србији: Украјина, Молдавија, Белорусија и поменуте Албанија и Македонија.

    Али, Србин је Србин. Упорно гледа на другу страну. Те веће су плате у Босни и Херцеговини (Република Српска 422 евра, Федерација 439 евра), те у Црној Гори примају просечно 505 евра месечно, те Румуни просечно зараде 507 евра месечно, па у Бугарској је просечна плата 533 евра. Иде Србин и даље. Хвата се просек зараде у католичкој Мађарској који је 650 евра и у, опет католичкој, Хрватској, гдје је просјечна плаћа 813 еура, не?

    Територија коју ми зовемо Аутономна Покрајина Косово и Метохија, а већина тамошњих житеља Република Косово, има, веровали или не, статистичку службу која је избацила податак (мени невероватан) о просечној нето заради од 449 евра.

    Уместо да буду срећни јер им је просечна зарада већа него у Јерменији, Азербејџану, Казахстану и Грузији, Срби се угледају на Турску с просечном зарадом од 620 евра или на Русију где је просечна зарада 501 евро.

    Чак има таквих појединаца међу Србима који би плату као у Словенији (1.045 евра) или у Грчкој (917 евра).

    Нико да реално сагледа стање, па да нас све подсети да су нам електрична енергија, пијаћа вода и путарнине најјефтиније у Европи, да воће код нас (домаће, али када роди, изузимајући малине) кошта мање него у другим земљама, као и да странци путују у нашу земљу ради различитих јефтиних медицинских третмана. Има доста ствари које су код нас јефтиније него у тим добро плаћеним нацијама. (Наравно, у апсолутним износима. Уколико се цене искажу релативно, према просечној цени рада, цене су код нас више него у иностранству.) Додуше, готово сва роба у трговини на мало је код нас скупља и не баш тако квалитетна као у развијеним европским земљама, али то не треба да нас брине. Тамо нема шљивове ракије, ајвара и кајмака.

    Шта би пристојан човек могао да каже на оволико бешчашће становника миле нам отаџбине? Испоставља се да много морамо да радимо на себи, на промени своје свести и понашања, а за то је потребно доста времена.

    Наше морално посрнуће је дубоко. Незахвално се односимо према свему што нам је држава пружила, само се жалимо и негодујемо, а никако да схватимо колико се за нас чини и поред наших многобројних мана.

    Која би друга држава на свету била тако дарежљива да страним инвеститорима, поред најјефтиније радне снаге у окружењу, још издашно даје субвенције како би подстакла запошљавање незахвалног становништва? Где би још били тако обзирни према својим грађанима па им не би рекли колико новца дају странцима да би запослили исте те грађане, а разлог за ту тајновитост је, наравно, да се грађани не би осетили увређеним и потцењеним? Неки други би сасули радницима истину у очи и јасно им показали да нису заслужили ни те плате које примају, а да их примају само захваљујући премудрој актуелној политици.

    Најгори слој међу нама су, свакако, млађи образовани људи. Искористе све благодети нашег висококвалитетног образовног система и оду у друге земље да се тамо муче, уместо да овде, у својој земљи, уживају у свему што им је пружено! Уместо да се запошљавају по нашим бувљацима, кладионицама, пекарицама и издашно субвенционисаној индустрији ниског технолошког нивоа прераде, ови безобразници иду у неке темо реномиране светске фирме да раде као инжењери или у здравствене установе Европе као лекари. Стварно, крајње незахвално.

    Ми се морамо отргнути из загрљаја моралне пропасти која нас је обухватила и извући се из кала нереалног сагледавања стања у коме се налазимо.

    Уколико нам је пре пет година речено да ћемо живети боље и уколико нам је лепо објашњено да сада имамо више него што смо икада имали, па ваљда је стварно тако.

    Само мрзитељ може да размишља другачије.

    Предлажем да свој морални и нтелектуални преображај почнемо тако што ћемо колективно отпевати под балконом појединаца и институција најзаслужнијих за наш лагодан живот песму епископа пакрачког Никанора спевану у првој половини деветнаестог века, а коју је у другој половини двадесетог века надахнуто певао Тозовац:

    Луло моја сребром окована

    пушио би ал’ немам дувана.

    Већ недељу дана ја немам дувана

    ал’ немам ни пара да купим цигара.

    Да буде јасно, аутор текста није пушач и не пропагира дуван, али му се некако чини да, за одвраћање од порока употребе дуванских производа, има бољих начина него што је једна од најнижих просечних зарада у Европи. Или је можда и то зла пропаганда оних који не желе добро милој нам отаџбини и њеном, на свим странама високо цењеном и често похваљиваном, руководству?

    Љубомир Костић

     

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com