Одлуком председника Републике, председника Владе и председника Народне скупштине, Република Србије је, од 15. марта 2020. године, у ванредном стању.
О исправности овакве одлуке, тек ће се водити полемика. Ванредно стање није прогласила Народна скупштина јер није могла да се састане, а није се састала из разлога заштите здравља и спречавања ширења заразе. У другим земљама није тако. Парламенти заседају, у време текуће пандемије, широм Европе, од оног наднационалног (Европског) до парламената у Бањалуци или у лажној држави са седиштем у Приштини.
Међутим, шта је – ту је. У овом тренутку, треба размишљати о заштити живота и здравља становништва и очувању других основних вредности друштва.
Како функционише државни механизам Републике Србије у време ванредног стања? У ком делу је измењен редован правни поредак у земљи? Одговоре на наведена питања је могуће наћи у уредбама и другим одлукама које су донели државни органи пре и за време ванредног стања.
Шта је то „Кризни штаб“?
Подсетићемо читаоце, Влада Републике Србије је, на својој 219. седници, одржаној 12. марта 2020. године, донела Уредбу о саставу, начину и организацији рада штабова за ванредне ситуације, која је ступила на снагу осам дана касније, 21. марта о. г. Тиме је стављена ван снаге претходна слична Уредба из 2010. године. Уредбом је предвиђено да се формирају штабови за ванредне ситуације на свим нивоима власти.
Већ сутрадан, јавност је обавештена о томе да је Влада формирала и два кризна штаба: Кризни штаб за сузбијање заразне болести COVID-19 и Кризни штаб за отклањање насталих и спречавање могућих штетних последица заразне болести COVID-19 по привреду.
Кризним штабом за сузбијање заразне болести COVID-19, како смо обавештени, коруководе (ваљда, заједно истовремено руководе) председница Владе Ана Брнабић, министар здравља Златибор Лончар, директор Републичког фонда за здравствено осигурање Сања Радојевић Шкодрић и покрајински секретар за здравство Зоран Гојковић. Чланови Кризног штаба за сузбијање епидемије су, како смо обавештени, директори релевантних института и клиника и представници других релевантних тела.
На челу Кризног штаба за отклањање насталих и спречавање могућих штетних последица заразне болести COVID-19 по привреду су председник Републике Александар Вучић, министар финансија Синиша Мали (наведено без „др“ испред имена), председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж и гувернер Народне банке Србије Јоргованка Табаковић. Ништа није речено о саставу Кризног штаба који се бави привредом.
Поменута два кризна штаба, очигледно, имају врло изражену улогу ових дана; стално се помињу у медијима.
Међутим, јавности су непознате многе чињенице у вези са саставом и радом кризних штабова који, изгледа, управљају Србијом последње три недеље.
Прво, јавност није обавештена ко све улази у састав кризних штабова и како су чланови изабрани. Не знамо колико чланова кризни штабови имају, ко их је, када и како изабрао, да ли сви чланови имају једнака права и обавезе у раду кризних штабова или не, да ли кризни штабови формирају нека друга тела и много тога другог.
Није нам познато и чиме је уређен рад кризних штабова (имају ли пословник или неки други сличан акт), ко и како сазива седнице, како се седнице одржавају, како се и у којој форми доносе одлуке, коме се саопштавају, да ли се и где објављују…
Нарочито је занимљив однос два новоформирана кризна штаба према Републичком штабу за ванредне ситуације. Да ли Кризни штаб за сузбијање заразне болести COVID-19 и Кризни штаб за отклањање насталих и спречавање могућих штетних последица заразне болести COVID-19 по привреду сарађују с Републичким штабом за ванредне ситуације и како? Да ли су поменути кризни штабови подређени Републичком штабу?
Републички штаб за ванредне ситуације може да стручно-оперативне тимове који би се бавили одређеним питањима, а може и да формира Оперативни штаб за ванредне ситуације. Да ли два новоформирана кризна штаба, можда, представљају тела Републичког штаба?
Одговоре на постављена питања ћемо, надамо се, добити када прође ванредно стање у држави.
До тада, подсетимо се још нечега. Појам „кризни штаб“ је, испрва, у Србији почео нашироко да се користи у септембру и октобру 2000. године. Неки политичари су за тадашње кризне штабове користили назив „револуционарни комитети“. Мислите о томе.
Љубомир Костић