Власинско језеро је бисер у природној баштини Србије.
О коришћењу овог изузетног природног богатства треба, наравно, писати на лицу места, те наша екипа крену на пут према крајњем југоистоку Србије.
Како се може доћи до Власинског језера? Једини прикладан начин је друмом, и то сопственим аутомобилом или мотоциклом. Јавног превоза у време епидемије нема, а и у редовним околностима су поласци према Власинском језеру ретки. Најбоље је ауто-путом доћи до Владичиног Хана, ту се искључити и кренути према Сурдулици, до које има десетак километара. Од Сурдулице до Власинског језера треба прећи двадесетак километара добро одржаваног, али врло напорног пута, пуног кривина и успона.
Доћи на Власинско језеро је права милина. Диван поглед на плаветну водену површину усред зеленила и свеж планински ваздух свакако треба доживети.
Међутим, колико су крајолик и околина овде прекрасни, толико је видљив немар људи и одсуство озбиљнијих туристичких садржаја. На Власинском језеру нема плаже, у околини нема уређених и обележених пешачких и бициклистичких стаза, чак нема ни путоказа на друму. На путу дуж језерске обале сударају се аутомобилски и пешачки саобраћај јер не постоји тротоар. Нема ни уређених ски-стаза.
На Власинском језеру има угоститељских и смештајних капацитета, али сасвим недовољно. Део угоститељских објеката годинама не ради.
Међу онима који се баве угоститељством на Власинском језеру су Верица и Милорад Радуловић, власници Производно-угоститељско-туристичке радње „ММ Нарцис“. Овај брачни пар Сурдуличана је 1998. године изградио хотел у близини бране која ствара Власинско језеро. (Иначе, Власинско језеро је вештачко језеро, настало је изградњом бране 1949. године.) Сада имају већ 35 соба са стотину лежајева, ресторан с отвореном баштом који прима 250 гостију, спортску халу, теретану, сауну и друге садржаје. Баве се и продајом производа домаће радиности: воћних сокова, меда и другог. Редовно запошљавају десетак радника, када има гостију и више.
„На Власинском језеру, једнoставно, нема довољно гостију.“, каже нам Верица Радуловић, „Током месеца јула и августа хотел је пун, али осталих месеци имамо врло слабу посећеност. Већ је трећа година како како нам зими нико не долази. Из године у годину, долази нам све мањи број гостију.“.
Шта је узрок одсуства већег броја посетилаца?
Нема довољно садржаја који би привукли туристе. Нашим гостима, по правилу, већ трећег дана боравка постаје досадно. Годинама се прича о уређењу плаже на Језеру, али ништа се не предузима. Преко лета се људи купају у језерској води, али то је врло небезбедно. Овде се може пешачити или возити бицикл кроз прелепу природу, али нема уређених и означених стаза. Нема ни уређене ски-стазе. Постоје, додуше, спортски терени на отвореном, али то није довољно.
На Власинско језеро гости долазе, углавном, појединачно. Организовани долазак домаћих гостију имамо једино када дођу екипе спортских клубова на припреме, али је и то све ређе. Из иностранства имамо госте из Бугарске викендом, али су такве посете сада потпуно престале јер је граница затворена.
Не постоји ни једна туристичка агенција која би се бавила рецептивним туризмом на Власинском језеру.
Да ли сте ви, овдашњи угоститељи, нешто предузели да се стање поправи?
Било је појединачних иницијатива и предлога. Рецимо, желели смо да набавимо и поставимо ски-лифт, ако не нов, онда половни. Један километар ски-лифта кошта око сто хиљада евра. Међутим, ништа нисмо успели да остваримо јер је тако нешто превелика инвестиција за нас неколико овдашњих угоститеља. Тражили смо помоћ од Општине Сурдулица, али новца није било. Слично су прошле и друге наше иницијативе.
Имате ли, било какву, подршку од стране локалне самоуправе или државе?
Од Општине Сурдулица имамо доста обећања, али се конкретна помоћ врло тешко остварује.
Од Републике Србије немамо баш никакву помоћ.
И површан увид у овдашње прилике даје јасан закључак. Само четворо угоститеља који имају смештајне капацитете и примају госте на Власинском језеру не могу сами да дају замах туризму у својој средини. Једноставно, нису дорасли тако нечему, ни финансијски, ни организационо, па ни у стручном погледу. У том делу, морала би да прискочи у помоћ локална самоуправа и држава.
Сматрамо да се Општини Сурдулица, у том смислу, могу упутити критике, али у мањем делу.
Понашање државе према развоју туризма и угоститељства на Власинском језеру је, с друге стране, врло подложно критици. Релативно мала помоћ, финансијска и организациона, овде би дала велике ефекте. Зашто деценијама пропуштамо да то учинимо, није потпуно јасно.
Заселак Лујинци, Власина Рид код Сурдулице, мај 2020. године
Драгана Костић
Овај медијски садржај суфинансиран је од стране општине Сурдулица. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
