• Analize I Kolumne

    Владика, поп и запис

    Касне седамдесете године прошлог века у селу између Крушевца и Александровца.

    Села су жива и напредна. Други светски рат је одавно свршен, мада је у сећању народа још увек јако присутан. Прошао је, поодавно, и покушај колективизације, аграрна реформа и обавезни откуп. У стабилној и привредно напредној Титовој Југославији сељаци су се одлепили од сиромаштва. Граде се куће од тврдог материјала, земља се обрађује тракторима, по сеоским авлијама се може видети и по неки аутомобил.

    Старије генерације, рођене у Краљевини Србији или Краљевини Југославији, још увек су везане за пољопривреду. Већина млађих људи, нарочито мушкараца, завршили су осмолетку, а многи још и неки занат, па су нашли посао у вароши. Раднички аутобуси су препуни путника сваког јутра.

    Типична сеоска породица се састоји од три генерације између којих је разлика у доби око двадесет година. Најстарији обрађују земљу и гаје стоку, одрасли раде у индустрији и помажу у пољу, а деца похађају школу, али нису потпуно ослобођена домаћих обавеза. Деце у селима има, тако да су сеоске школе пуне.

    Из многих кућа су у свет отишли гастарбајтери, али је ретко ко са собом повео породицу.

     

    Село се поноси двема знаменитостима. Поред самог пута расте огроман храст стар неколико стотина година. Свако ко овде пролази, не прође а да му старина не западне за око. Кад човек стане поред огромног дебла, учини му се да се вратио у нека праисторијска времена, да живи животом наших предака – у каквој столетној шуми без икаквих знакова цивилизације.

    Прича овдашњи народ доста тога овом дрвету, које се сматра записом. Како причају, још се Милош Обилић, иначе родом из оближњег села, под њим одмарао у хладовини.

    Ту је и парохијска црква из 1821. године, посвећена Светом Николи. Саграђена у тешко време, још увек под турском влашћу, остала је до данас неоштећена.

     

    Где је црква, ту су и свештеници. Још од великог досељавања становника у ове крајеве у осамнаестом веку, а дошли су са обала Лаба и Ситнице, бар један од свештеника је из исте породице.

    Има за свештенике посла и у време када се наша прича одвија. Комунистичка власт је јака, а у цркви и вери види највећег идеолошког супарника. Школски календар је тако састављен да су ђаци, у време верских празника, у школи. Нема одсуствовања из школе или са посла на дан породичне славе. За запослење или напредовање у служби је врло јака препорука чланство у Савезу комуниста, а комуниста не упражњава верске обичаје.

    Упркос свему томе, друштвена и привредна структура становништва омогућује активан црквени живот. Много људи живи од пољопривреде, а понеки и од занатства, тако да их је тешко навести да не поштују црквене празнике и да не иду у цркву. Од комуниста се очекује да не исповедају веру и очекује се да тако васпитавају своју децу. Нико не очекује да ће комуниста преваспитати своје родитеље и одвојити их од вере, чак иако живе у истом домаћинству.

    Ниједна сахрана не пролази без опела, чак ни када премине партизански јунак. Деца се крсте, породичне славе се славе.

    Велика парохија, много домаћинстава, па и свештеника при цркви има више. Међу њима и јунак наше приче, млади поп овде распоређен пре неколико година.

    Поп је преке нарави, склон да скреше у брк свакоме шта мисли. Има неки урођени отпор сваком ауторитету, што уопште не прикрива.

    Човек, какав је на послу, у породици или на неком другом месту, такав је и у саобраћају. Наш јунак, у мантији, често јури прашњавим или блатњавим сеоским сокацима у свом аутомобилу; оштро скреће, нагло кочи, да се човек уплаши и када његову вожњу гледа са стране, а камоли ако је у аутомобилу.

    Сељаци, са Србима својственом особином да подривају сваку власт, у шта убрајају и свештенике, попову преку нарав преувеличавају и детаљно разматрају. Чак су, наводно, дознали како је поп, у парохији у којој је раније служио, дошао у сукоб на сахрани неког јастребачког партизана с његовим ратним друговима.

     

    У епархију којој село припада, дошао је нови епископ. Монах осведочених врлина, школован, мирне нарави, жели да детаљно упозна поверену му епархију. Обилази парохије, с пуно такта се упознаје с приликама и проблемима у различитим срединама, чини што може како би унапредио црквени живот.

    Тако владика долази у посету и селу, где га лепо дочекују свештеници и гомила народа. Разговара са својим домаћинима, пажљиво слуша о њиховим потребама и недоумицама, храбри их да истрају у вери.

    Владика жели да обиђе парохију, а то ће учинити, наравно, аутомобилом. Шоферира, ко би други, поп.

     

    Јури попов аутомобил прашњавим џадама, узнемирава краве везане на паши поред пута и овчија стада у стрњикама, па излази на асфалт. Ту, пролазећи поред записа, на мањој узбрдици, поп тек даје гас, а ауто само што не полети.

    Владика пажљиво разгледа околину из аутомобила, слуша објашњења сапутника, али осећа се нелагодно. Вожња је и за њега пребрза.

    „Брате Миломире, може ли мало спорије?“, пита владика учтиво.

    „Ништа се не бојте, Ваше Преосвештенство, па нас Бог чува!“, одговара поп прикривајући шеретски осмех.

    „Нас Бог чува, то верујем, али ђаво седи за воланом!“, одговори владика кратко.

     

    Данас, село није тако живо као пре четрдесетак година. Много људи се одселило у друге крајеве, а још више у иностранство. Свако, ако може, покушава да нађе посао у некој страној земљи, а затим и да тамо одведе породицу. Остали су, махом, старији људи; у школи има много мање ђака него раније, а аутобуси ређе иду у варош и у њима више није гужва.

    Главни извор прихода су – пензије. Готово у свакој кући живи макар један пензионер. Пензија има различитих: редовних и инвалидских, радничких и пољопривредних, домаћих и страних, сопствених и породичних.

    Данас, нема више попа. Преминуо је пре двадесетак година, и то у аутобусу. Ни гласа није испустио, само је седео на дрвеном седишту и изгледало је као да је задремао. Сапутници су приметили да нешто није у реду тек када је аутобус дошао до последње станице.

    Нема више ни записа. Летос је гром ударио у њега и запалио старо дебло. Дошли су ватрогасци, покушали да угасе огормно дрво, али нису могли ништа да учине. Дебло је делом било суво, тињало је изнутра, и на крају цело изгорело.

    Нема више ни владике. Сахранили смо га ономад, у недељу, у највећој цркви у земљи.

     

    Остала је прича о једном времену и људима који су у њему живели; између села и града, између ситне пољопривреде и тешке индустрије, између вере и комунизма.

     

     

     

    Љубомир Костић

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com