• BG

    Зајечар чува уметничко благо руских емиграната

    Руска емиграција је, двадесетих година прошлог века, представљала интелектуалну и културну елиту Србије и Југославије. Оставили су Руси тог времена значајна дела у Србији као архитекте и градитељи, али и као сликари.

    Народни музеј у Зајечару се поноси управо том заоставштином – уметничким делима руских сликара насталим између два светска рата, а с богатом музејском колекцијом дела руских аутора нас упознаје Нина Погарчић, историчар уметности и кустос.

    „Можемо истаћи више уметника, припадника руске емиграције, који су живели, дуже или краће, у Зајечару и овде оставили своје радове. Треба напоменути и да су се бавили педагошким радом, ширећи ликовну културу у Зајечару и другим местима Источне Србије.“, каже наша саговорница, очигледно одличан познавалац уметничког живота Зајечара у прошлости.

    „Први руски уметник присутан у Зајечару био је Григорије Иванович Саркис-Бек. Иако се зна да је остварио знатно већи број дела, данас знамо за петнаест његових слика, а у Музеју се могу видети три портрета, два пејзажа и једна мртва природа коју је насликао.“

    „Нарочито је занимљив његов Портрет свирача Шанка, познатог зајечарског свирача, иначе, како се тада говорило, ,Циганина јерменског порекла`. Свирач Шанк је дошао у Србију много пре Октобарске револуције и заљубио се у девојку из богате куће. Такву љубав тадашња зајечарска средина није могла да прихвати, па је уговорила удају девојке у Неготину, и то док је Шанко учествовао у Српско-турском рату.“

    „По жељи младе, на свадби свира и Шанк.“

    „Ту долази до праве трагедије. Несрећна девојка не жели да живи без вољеног Шанка и моли га, ту, на свадби, да је убије да не би недрагог љубила. Шанк управо то и чини!“

    „Несрећни Шанк је казну служио у Пожаревачкој тамници и, у својој тузи, спевао песму ,Шанко си Бонка залиби`.“

    „Прича, ипак, има срећан завршетак. Краљ Милан, чувши како Шанко пева дивну љубавну песму, одлучује да помилује Шанка и он се враћа у Зајечар. Шанко се затим оженио, добио децу и доживео дубоку старост, када је настао и портрет који се може видети у Музеју у сталној поставци.“

    „Сачинио је Саркис-Бек портрет још једне замените личности Зајечара, руске емигранткиње Вере Силајеве. Вера је у Србију дошла као девојчица и оставила дубок траг у култури своје средине. Била је наставник цртања, дискотекар на радију, основала је овдашње позориште лутака, а каријеру је завршила као моделар у фабрици трикотаже. У Музеју чувамо неколико њених дела.“

    „Врло истакнути уметник у Зајечару је био и Анатолиј Павлович Бајев, који је у Србију дошао у седмој деценији свог живота. И поред тога, Бајев је приредио више самосталних и заједничких изложби слика, а у Музеју се налази чак стотину његових радова – слика, цртежа и скица велике уметничке и документарне вредности.“

    „Константин Јефимијевич Чубков је стварао у Зајечару и пре и после Другог светског рата и оставио десетак слика на којима је приказао како је Зајечар изгледао за време његовог живота.“

    Показује нам кустос Нина Погарчић више врло квалитетних каталога дела руских уметника из фундуса Народног музеја Зајечар. Иако нисмо имали прилике да видимо сва дела побројана у каталозима, потпуно смо уверени да је збирка остварења руских уметника у Зајечару богата и врло занимљива. Препоручујемо читаоцима да се, свакако, лично упознају с благом похрањеним у Зајечарском музеју.

    „Немамо поузданих података“, објашњава наша домаћица, „али, по свему судећи, и саму зграду Музеја су пројектовали и изградили Руси.“

    Зајечар памти помоћ Руса и у најтежим данима националне историје. Септембра и октобра 1944. године, Црвена армија прелази Дунав и, заједно с Народно-ослободилачком војском, ослобађа Србију фашистичке чизме.

    Црвеноармејци воде тешке борбе у читавој Тимочкој Крајини и подносе велике жртве.

    Педесетих и шездесетих година прошлог века, већина земних остатака совјетских војника погинулих на овом простору је сакупљена и похрањена у импозантну заједничку гробницу на улазу у Зајечарско гробље. Како, на притом постављеном споменику, пише, у Зајечару је сахрањено „хиљадудвестотинешездесетшест“ бораца и официра херојске Црвене армије.

    Зајечар и Србија много дугују Русима.

    Зајечар, септембар 2019. године

    Драгана Костић

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com