Analize I Kolumne

Живот на Косову: Зашто се не разумеју Срби и Албанци

Извор: Би-Би-Си на српском, https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-54685975

Александар Миладиновић

Интервју са две косовске глуице звучи овако: једна од њих говори српски, али се помогне енглеским, па помаже другој, чији српски и енглески понекад нису довољни и потребно јој је да се изрази на матерњем албанском, док им се питања постављају на српском или енглеском.

„Језик је био један од фактора који је учинио да смо различити – кад желите неког да видите другачијим, тако ћете га и видети, и то ћете користити као изговор.

„Језик може бити коришћен управо за то, примећивање и истицање различитости“, каже за ББЦ на српском Ребека Ћена.

Обе имају искуства глуме на страним језицима, али пажњу окружења привуче ако свој посао раде на српском језику.

„Нема потребе да се то посебно коментарише, али људи то и даље раде.

„„Питали су се шта радимо у Београду, шта тражимо тамо – а у питању је уметност, размена култура“, каже Шенгуљ Исмаиљи која је наступала у представама српских драматурга.

Српски језик – „добро звучи“ или „знак пораза“

Ребека Ћена и Шенгуљ Исмаиљи боравиле су у Београду, на фестивалу косовске културе „Мирдита, добар дан“, у оквиру којег је приказан филм „Агина кућа“.

И у овом филму, једну од централних фигура игра – језик.

Деветогодишњи дечак, син једне од жена смештених у сигурној кући на Косову, труди се да научи неколико речи српског језика да би могао да ослободи оца за кога верује да је у српском затвору.

Једна од протагонисткиња филма каже да је у животу кључно ценити језик другог.

„Ја добро говорим српски, али се то понекад види као знак пораза због свега што се десило.

„Чињеница је да сам ја одувек знала српски, а да се неки моји пријатељи никад нису ни трудили да га науче – али треба имати у виду прошлост других људи.

„Рат се не би десио да смо се боље знали“, каже Ребека Ћена, ћерка познатог косовског глумца и режисера Мухарема Ћене, добитника Стеријине награде за режију 1968. године.

Ћена каже да су пре рата деведесетих година и Срби и Албанци учили оба језика, „једино су Срби мало мање говорили албански“.

„У мом друштву, чак иако нас је било десет Албанаца и један Србин – сви смо се трудили да причамо српски.

„Зато су то неки видели као знак потчињавања, инфериорности.“

Шенгуљ Исмаиљи српски је говорила са другарицама, одржавала га живим кроз титлове филмова.

„Мој син има осамнаест година и каже да би волео да говори српски, каже да му се допада како звучи.

„Пошто је и он глумац, мисли да ће му можда требати – да ће и он можда некад доћи у Београд“, каже она.

Тешко до језика суседа

На Косову данас постоје два факултета која се зову Универзитет у Приштини – и ни на једном се не могу студирати српски и албански језик.

Приштински универзитет који признаје Србија измештен је у Косовску Митровицу, а на Филозофском факултету може се учити српски језик и књижевност, али не и албански језик.

На Филолошком факултету у Београду постоји катедра за албански језик.

У оквиру оног који наставу одржава у Приштини, на Филолошком факултету постоје бројне катедре, али ниједна за српски језик.

„Још 2012. године група старијих професора имала је идеју да се формирају студије балканистике на којима би се школовали студенти како за науку о језику, тако и за његову практичну примену – људи би могли да раде као преводиоци, раници у администрацији, амбасадама.

„Не можете да преживите без суседа, без обзира колико сте снажни или слаби, не можете се увек ослањати на странце“, каже за ББЦ на српском Љиндита Сејдиу Ругова, деканка Филолошког факултета Универзитета у Приштини.

Програм балканистике добио је акредитацију, али се 2015. године на студије пријавило свега петнаестак студената.

„Било нам је важно да људи, који желе да буду део косовског друштва, уче језик својих суседа – ако дође Албанац, он би учио српски, ако Србин или Бошњак дође, учио би албански.

„То је био добар програм у коме би се радило и на помирењу међу људима.“

Ипак, после само једне уписане генерације, програм је остао без акредитације јер није било довољно професора који би били стално запослени и предавали кључне предмете.

Као замена, уследило је покретање програма хрватског језика, на који се уписало знатно више – педесет студената, што деканка види и као плод интензивније рекламне кампање.

На идеји поновног увођења балканских језика на студије у Приштини интензивније се ради од 2019. године и оснивања Језичког центра који би користио целом Универзитету Приштини.

„Овај програм би помогао свим становницима Косова да се боље интегришу у друштво коме припадају, то је и прилика да се упознају, разговарају, не само да уче већ и да се социјализују.

„Албанци би учили албански као матерњи језик, а балкански језик би им био додатно знање – Срби би учили свој језик као матерњи, а албански би им био други језик“, појашњава Сејдиу Ругова.

Она каже да је циљ да програм почне у септембру 2021. године и додаје да се интензивно ради на проналаску професора који би предавали пре свега српски језик у Приштини.

Колико се данас разумеју Срби и Албанци?

Предраг Вујић, новинар ББЦ на српском

Језичке препреке означене су као један од главних проблема инклузије и комуникације заједница на Косову.

Истраживање Центра за социјалне иницијативе на Косову на јесен 2018. године показало је да млади Срби и Албанци на Косову већином не познају језик друге заједнице, али исто тако већина се изјаснила да жели да научи српски, односно албански језик.

Према том истраживању, само пет одсто Срба на Косову прича албански језик, 31 проценат делимично разуме, а 64 одсто испитаних не прича уопште.

Албанци причају српски језик у већем проценту – 18 одсто говори, 49 одсто делимично разуме, а 31 проценат не говори српски језик.

Ови проценти драстично падају међу млађим становништвом. Чак 95 одсто младих Албанаца не прича српски језик, а само четири одсто делимично разуме.

Више од 71 одсто Срба жели да зна албански језик, али овај проценат је мањи код младих људи – 62 одсто.

Око 73 одсто Албанаца жели да научи српски језик, али само 27 одсто међу младим Албанцима.

Кад за језик постоји посебан повереник

Колико је замршено језичко питање на Косову показује и чињеница да постоји и посебан независни орган Владе Косова – Повереник за језике.

Славиша Младеновић на овој функцији је од децембра 2012. године, али каже да његова два мандата нису ни приближно довољно време да би се језичка ситуација у друштву променила.

„Идеална ситуација је да Повереник за језике није потребан – да сви имају право да штите и промовишу свој језик, културу, да се на њему образују, информишу, али и познају језике осталих.

„То је јако тешко постићи и у томе нису успеле ни много развијеније демократије – ова прича није спринт него маратон, потребно је педесетак година да би се нешто постигло на том пољу“, каже Младеновић за ББЦ на српском.

Он каже да постоји истински интерес заједница да науче језик својих суседа.

„Хиљаде апликаната желе да присуствује курсевима на интернету и то ми је бољи показатељ воље од оног што је јавни дискурс.

„У њему недостаје храбрости, доминирају они који се супротстављају тој идеји јер је тако једноставније и лакше за разумевање широким масама.“

Посебну шансу види у младим људима јер каже да проблем није у њима, већ у онима који утичу на формирају мишљења младих.

„Предшколска и деца млађих разреда основних школа немају никакве предрасуде о језику друге заједнице, веома су заинтересовани за учење.

„Негативно је да су ученици виших разреда основних школа и средњошколци све мање спремни за учење језика свог окружења – видим то као последицу лоших порука школства и медија.

„Међутим, на нивоу универзитета враћамо се на почетно стање – људи увиђају потребу, чешће су у контакту са другом заједницом, и тако се поново окрећу учењу језика.“

Младеновић каже да у косовском друштву постоји „критична маса“ људи који не би другима наметали стигму ако се определе за учење језика суседа.

„Разумем и оне који се томе противе због лоших искустава из прошлости, па су гневни на језик и ћирилицу, али довољна већина грађана Косова нема предрасуда о језику својих комшија.“

Речник и апликација

После више од 30 годинагрупа професора албанског и српског језика из Србије и са Косова направила је велики корак ка бољем разумевању два народа – израђен је нови албанско-српски/српско-албански речник са око 40.000 речи.

Осим речника, заоне који су жељни знања језика суседа, а речник делује као исувише формалан и тежак начин учења, као надградња електронске верзије новог речника настала је и апликација „Вокап“ – виртуелни професор који подучава српски и албански језик.

Економски подстрек

Осим промоције језика и настојања да се у потпуности спроводи Закон о употреби језика који прописује равноправну употребу албанског и српског језика на Косову, повереник за језике каже да се залаже и да плате преводилаца у администрацији буду повећане и тако се стимулишу људи да професионално студирају језике.

„Свесни смо да постоји много погрешних превода, али надлежни у институцијама не чине довољно да би се то променимо – преводом се и баве људи који често немају довољно квалификација, а међу њима је у администрацији само један Србин.

„Људи у томе морају видети интерес, морамо их мотивисати кроз суптилну кампању јачања свести како то доприноси друштву, уклањања стигме за оне који уче језике.“

У зачарани круг ушло се јер је број професора који се могу бавити подучавањем – све мањи.

„Проблем расте јер долазе млађе генерације професора – моја генерација је једна од последњих која говори српски, наши асистенти готово да га не говоре, иако неки међу њима помало разумеју.

„И због тога смо желели да покренемо студије балканистике“, каже деканка Филолошког факултета у Приштини Љиндита Сејдиу Ругова.

Она додаје да интересовање долази и од компанија које би да послују у региону.

На опаску да би економија могла да реши оно што културна размена споро мења, глумица Ребека Ћена признаје да је тако нешто – неминовно.

„Корист, финансијски добитак – то је оно што је другачије и што би могло да промени ствар.

„Више људи би могло да осети ту корист“, сагласна је она.

Док економија не уради свој део посла, међу косовским Албанцима је све мање оних који говоре српски, док косовски Срби у малом броју говоре албански.

Ситуација која би многе подсетила на деведесете, када су косовски Албанци били у позицији мањинске заједнице која је тврдила да се њен језик не уважава.

„Албанцима је у многим случајевима негирано право на употребу албанског језика, али је бар оно што су институције радиле на том језику било урађено веома квалитетно.

„Осећај који су Албанци имали тада вероватно личи на осећај који Срби имају сада, али тадашњи осећај никако не сме да буде оправдање за кршење права на језик данас“, каже повереник за језике Славиша Младеновић.

Деканка Филолошког факултета избегава да упоређује садашње време и евентуално замењене улоге Срба и Албанаца на Косову.

„Не могу да правим поређења јер је то тешко, и ми не желимо да се на то враћамо већ желимо да гледамо у будућност, где ће наша деца слободно бирати језик који желе да уче – ако и даље има младих Албанаца на Косову који би да слушају Парни ваљак или Бијело дугме, постоји нада да има и младих Срба који би слушали песме на албанском и заједнички живот би био могућ.

„Не могу да замислим да језик може бити баријера, ја сам лингвисткиња и језик за мене увек отвара врата“, закључује Сејдиу Ругова.

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh