Надао сам се да ћу у нишком зимовнику дочекати спокојно пролеће. Мислио бавићу се овим узалудним послом, спремити нову књигу. Књигу прозе „Сандук пун таме” склопих, још да могу у њу да се склоним. Јер, у граду живот је све више неподношљив.
Са телевизије 22. јануара 2019. вести да је ваздух у Нишу опасан по здравље. Није здраво дисати. Власт се не оглашава, еко-такса се плаћа. Начелница Центра за хигијену и хуману екологију др Снежана Глигоријевић је изјавила: Изабрали су да живе у Нишу, не на Златибору. Нишлије бесне. Нема савета шта да се ради, на мејлове нико не одговара. Не зна Начелница да ни Златибор није више оно што треба да буде. Пише песник Краговић: „Златибор бетоном окован. У шуми циче тестере и тандрчу мешалице. Ничу нови хотели, сумануто се граде вишеспратнице. Златибор брзо, заправо, нестаје. Ако неко то не заустави, до краја века неће бити шума, али ће бити хотела. А знате ко гради?
У Ниш(у) војни пензионер Дарко Булатовић, градоначелник, говори о рeпрограму дугова за комуналије. Многе Нишлије немају ни за хлеб.
Гледалац телевизије моли у јутарњем програму 31. јануара 2019. да се позове нека светска хуманитарна организација да се људи спасе беде. Градоначелник са те исте телевизије поподне говори о благостању. Јер, важно је бити на телевизији. Отварати еко-канте, плакате, говорити како је све боље.
Како отворе уста, направе штету, вели академик Симовић.
У Огласима: Дедиње – 580 квадрата, три милиона евра…
„Искра” јавља (20. јануара 2019): „Алармантно упозорење: Последњи час за спас националног блага у САНУ. Дечанска хрисовуља, Карађорђев протокол, рукописи Вука Караџића… Иве Андрића и многе друге драгоцености више него угроженe, јер су услови у којима се чувају крајње неодговарајући…
Политика, 18. јануара 2019. Данило Коцић пише: „У Црној Трави 2018. године није рођено ниједно дете. Драматично се погоршава демографска слика, јер је од 1948. године број становника смањен 5,3 пута. И нико ништа.”
Са насловних страна осмехују се звезде естраде. Власт пише како опозиција краде милионе евра.
Пишем вапајне текстове о пустим селима. Узаман.
Не вреди. Као да је људима на власти неко очи завезао и уши запушио, поручује госпа Малина. Чича Гаврило каже да су градови као торови. Само нема домаћина храну да вам дотури.
И Власт говори о милионским крађама које опозициони лидери узимају. Зашто их не хапсе. „Врана врани очи не вади”, мудрује чича Гаврило. Прича како су се у време Милоша жалили на начелника, али нису желели да га смени, јер, кажу „док се други накраде нећемо издржати, него да остане, али са крађом да престане”.
У Нишу има скоро 2.000 доктора наука. И они ћуте. Када би се та памет неким чудом материјализовала, све би решили. Професор Бане одмахује руком. „Народне новине”, Ниш, 24. јануара 2019, пишу: „Црна статистика, смртност се повећала, али за утеху, тако је у целој Србији. Сваке године 1.000 Нишлија мање.” У околини Ниша се све више школа затвара, нема ђака, у Нишу је последњих година саграђено 12 цркава. И верски поглавари ћуте, не јављају се да утеше гладно стадо што безглаво главиња улицама.
Телевизија замајава слуђени народ о швалерацијама на естрадној сцени. Министар за културу тражи забрану штампе са експлицитним фотографијама наших звезда. Појавише се још два листа. Ријалити програми се емитују нон-стоп. Најављују нови, још скареднији. Реч „рад” на телевизији се одавно не чује. И речи су изгубиле значење. Шта више значе: поштење, част, истина, љубав?
У тексту „Економски геноцид”, „Политика”, 27. марта 2018, Зоран Вујовић: – Стопа смртности се значајно повећала, а стопа рађања је знатно опала. Структура становништва се променила, тако да је један одсто богатих, седам одсто врх средње класе, 36 одсто сиромашних, 44 одсто бедних, што укупно значи 4/5 сиромашних и бедних”. Србија, међу шљивама, а ни шљива више нема… Међу беднима су пензионери. Они што су стварали, и градили, што су старост дочекали да не знају шта ће. Има ли решења? Пишем. Питам. Знам да ми неће одговорити, ништа јавити. Моја мајка је говорила: „Све су ти јавили, и када ти ништа не јаве.”
Извор: Политика