За Џона Пола Кита, који ће вечерас наступити у београдском Културном центру „Град”, кажу да не само песмама него и изгледом – увек испеглан, са старинским наочарама и класичном „телекастер” гитаром – оживљава рано доба рокенрола. На Китове певљиве мелодије тешко је не заплесати. Али, данас, у доба „уметничких концепата” и цинизма, Кит је архаизам. Савремени критичари и музичари одједном опет налазе добре стране и у прогресивном року и мејнстрим „року за одрасле” из седамдесетих година, дуго синонимима за претенциозну досаду лишену оштрице. Класични рокенрол, са својим утицајима из рокабилија и аренбија, међутим, још се сматра нечим што припада само историји, ретро хипстерима и кемп иронији каквој га је подвргао Квентин Тарантино. Некад је то била музика која је ослобађала људе да слушају своје природне инстинкте, сада је „озбиљни умови” доживљавају као нешто што се не сме изводити и примати без ироничног одмака.
Да ли је тешко убедити људе да ваша врста музике није само „слатка носталгија” и да може бити релевантна за савремени живот, па и провокативна, каквом је схватана у време када су ти жанрови настали?
Моја музика није носталгична и свако ко претпоставља другачије није је пажљиво слушао. Просто се десило да ја инспирацију тражим у старијим стиловима. Али, не сматрам да сам искључиво део било какве ретро или рокабили сцене.
Кад смо код претераног ослањања на иронију и цинизам, за свој нови албум сте, сасвим супротно, писали директније стихове него на вашим ранијим плочама, с мање метафора и увијених значења.
Моје старије песме биле су корак на путовању ка новим песмама, које су корак ка следећем албуму. Писање на директнији начин помогло ми је да се изразим на начин који је за овај албум био потребан.
Након претходног албума нисте били задовољни новим песмама које сте писали. Колико вам је у избављању из „креативних неслагања” са самим собом помогла сарадња с Вилом Секстоном и Ејми Лавир, такође добрим знанцима публике у Србији?
Направио сам гомилу песама које нису биле нарочито добре. Онда сам почео да пишем са Вилом и Ејми за албум пројекта „Motel Mirrors” и то ме је извукло из „рупе”. Пролазио сам тада кроз кризу средњих година. Писање с Вилом и Ејми једна је од ствари које су ми помогле да то прегурам и дала ми је снагу да будем рањив у својим песмама.
Неко време сте свирали с познатим музичарем Рајаном Адамсом кога сада, откривајући да тога има не само на мејнстрим него и на независној сцени, оптужују за односе с малолетницама и блокирање каријера неафирмисаних музичарки с којима је био у вези. С вашим дугогодишњим искуством знате колико је тешко да се освоји место на сцени. Да ли је то женама још теже него мушкарцима?
Женама је апсолутно теже да се пробију у свету музике. Талента оне имају колико и мушкарци, па зашто онда толико мало њих покушава да направи каријеру у музици? Због сексизма и мизогиније. Музички бизнис уме да буде веома отрован према женама.
Долазите из Мемфиса, митског града за рокенрол. Како је тамо живети и стварати музику?
Мемфис је за мене, иако у њему живим већ 14 година, и даље веома митолошко и посебно место. Надахнуо је мој рад и пружио ми другу шансу за стварање каријере. Музичка култура Мемфиса дала ми је потпуно нови ниво образовања, за шта сам веома захвалан.
