Замислите слику: средовечни високообразовани Београђанин дубоко у ноћи тумара Улицом кнеза Милоша, тражећи Кућу људских права како би на њој искалио бес. Уздржавао се чак две недеље, колико је прошло од када је у „Политици” прочитао последњи од четири текста о финансирању невладиних организација из страних фондова. Како више није могао да се контролише, овај просечни читалац „Политике” дохватио је камен и разбио стакло на њиховим просторијама.
Овако би изгледала реконструкција догађаја који се одиграо 22. јануара, ако би истрагу водили активисти Куће људских права, или они који су се загледали у карикатуру Предрага Кораксића Коракса, објављену у листу „Данас”.
– Напади су и кулминација кампање које против организација цивилног друштва води државни лист „Политика” користећи методе из доба када је служила Слободану Милошевићу и оптужујући удружења грађана да раде у интересу страних сила – оптужила нас је Кућа људских права. Крива је „Политика” – пресудили су без суђења.
Кампања против „Политике” и наше новинарке Јелене Попадић започела је чим је објавила први текст из серијала о путевима америчког новца невладиним организацијама и медијима у Србији. На друштвеним мрежама прва је Биљана Србљановић осудила извештавање о страним уплатама на рачун домаћих организација. Њен текст Цензоловка је пренела под саркастично-увредљивим насловом „Ја багата, она гавно”.
– Новинарка Попадић је показала захвалност за награду од 2.000 евра (Јелена Попадић је прва добитница награде „Александар Тијанић” за борбеност у новинарском изразу, прим. аут.) тиме што је одмах почела да објављује потписане мисли своје уреднице, а којима буквално ради о глави људима, на неки начин их оптужујући да су амерички плаћеници – написала је Србљановићка.
Читалац ће се на сајту „Политике”, дабоме, лако уверити да Биљана Србљановић не говори истину: није Јелена Попадић у свом серијалу никога оптужила да је амерички плаћеник, већ је Србљановићка та која је нашла провидан начин да новинарку оптужи да је рекла нешто што уопште није рекла.
Радикали траже да се Србија уместо долару окрене рубљи
У тој непоштеној игри драмској списатељици убрзо се придружио и Недим Сејдиновић из Независног друштва новинара Србија (НДНВ). Ни он није критиковао новинарку „Политике” због оног што је заиста написала, већ што Сејдиновић тумачи да јој је био циљ. А циљ је, уверен је Сејдиновић, да „таргетира „стране плаћенике” и „издајнике”, а не да информише грађане или покрене дебату”.
И други НВО активисти следе тај образац и као рефрен понављају тврдње за које нема упоришта у текстовима Јелене Попадић. Ипак, најмаштовитији је Светислав Басара који јуче у „Данасу” понавља њихове већ излизане тезе, али барем не измишља непостојеће цитате већ се жали на „тон подтекста добитнице Тијанића награде”.
– Учинило ми се – а можда и грешим – да подтекст непрестано инсинуира да су примаоци страних донација издајници. А то ме је, опет, подсетило на враћање истог – на фамозну српску поделу на патриоте и издајнике – пише мајстор игре речи који се у овом случају потпуно заплео у мрежу у коју је желео да уплете „Политику”. Најпре му се нешто учини, а онда признаје да можда и греши. Свеједно, храбро наставља даље да противречи сам себи.
Није „друга Србија” у овоме усамљена, и национално свесни користе се сличном методологијом. Тако је јуче на сајту Српске радикалне странке освануо текст са подацима преузетим из нашег листа под насловом „САД финансирају антисрпске институције: морамо се окренути Русији”. Многи читаоци су на сајту „Политике” питали да ли ће слично истраживање о америчком новцу бити и о утицају рубље на српске медије. Међутим, иако многим организацијама новац стиже управо у овој валути, у Русији не постоји организација која на отворен начин скупља и објављује податке о таквим донацијама, као што је то случај у САД, где америчка Фондација центар већ 60 година даје на увид читаву базу података о донацијама и донаторима.
Чињеница је да у текстовима Јелене Попадић („Коме стижу долари”, „Ко су највећи донатори српског цивилног друштва”, „Како зарадити 45.000 евра прештампавањем старих текстова”, „Наклоњеност према Косову и Црној Гори”) нема ни трага било каквим нападима на НВО о којим се говори, а камоли поделе на „патриоте” и „издајнике”: то и једини и други учитавају за свој грош, али „Политика” са тим нема никакве везе. Исто тако, наш лист се не користи увредљивим изразима ни запаљивим говором. „Другосрбијанци” су то морали да увиде, па човек мора да се пита да ли они заправо крећу у систематску кампању против свакога ко се усуди да завири у њихове донације, како му никада више не пало на памет да постави слична питања.
Тако је Маја Стојановић из Грађанских иницијатива јавно тврдила да организације цивилног друштва немају никакву одговорност према грађанима у Србији јер новац троше како им је воља, а рачуне полажу само својим донаторима. Где је ту промоција демократије, транспарентности и грађанске освешћености? Том ставу би се вероватно зачудили у Фондација центру са седиштем у Њујорку, који прикупља и укршта податке из 35 независних извора. Извештаје о својим донацијама шаљу им и највећи дародавци попут Рокфелера, Чарлса Стјуарта Мота, НЕД-а…
А шта да кажемо за „Јужне вести” које су нас тужиле Савету за штампу због необјављивања демантија? Њихов деманти објавили смо чим смо га примили. Требало је само да отворе новине.
