Гледаоци Радио-телевизије Србије, службе у јавном интересу, пре неки дан су могли у 50 и неком минуту централне информативне емисије, тј. „Дневника“ у пола осам, да погледају извештај са прославе 25. годишњице компаније „Делта“. Чињеница да је власник ове компаније Мирослав Мишковић, против којега већ неколико година тече кривични поступак пред судом, врло је занимљива, с обзиром на то да би се могло претпоставити да човеку којем над главом виси претња вишегодишње робије није ни на крај памети да прославља годишњицу пословања компаније.
Имајући у виду да је прослави присуствовао и по личној честитости надалеко чувени Синиша Мали, неимар Београда ни на небу ни на земљи, и десна рука најпознатијег борца против криминала и корупције Александра Вучића, који је пре око три године најавио Мишковићево хапшење, стекавши тако опште уважавање грађана напаћене нам и миле отаџбине, може се претпоставити да се заиста нешто битно дешава. Наиме, око три године је трајала у средствима масовног општења бесомучна кампања првог потпредседника, а затим и председника владе Александра Вучића против свих политичких противника као Мишковићевих „плаћеника“, а сада смо се одједаред сви суочили с чињеницом да његов посилни седи тик до оптуженог слављеника на почасноме месту. Наравно, сви су невини докле год се другачије не докаже, али ако је неко под основаном сумњом правосуђа, па макар и оваквог нарушенога угледа у Србији, да је крив, онда се никако не може посматрати као угледан грађанин, све док се на суду не докаже да је кривица погрешно на њега налепљена. Штавише, ако се неко само због недостатка доказа не може осудити, то га још увек не ослобађа моралне одговорности. Уосталом, један други богаташ, оптужен за шверц цигарета, није осуђен због застарелости кривичног дела и недостатка доказа, и налази се у служби господара.
Но, управо је морална осуда „непристојног богаћења“ појединца преко грбаче народа, Мишковића и њему сличне укаљала у очима велике већине друштва. Отуда је Александар Вучић и могао употребити хапшење већ озлоглашеног богаташа, некоћ потпредседника Републичког извршног већа (последње комунистичке владе из 1990), као лансирну ракету сопствене политичке каријере. Вучић се тако представио као тобожњи осветник, ако не и спасилац, понижених и увређених. Но, пошто је Баја Патак могао да утроши силан новац како би ангажовао моћне адвокатске и лобистичке канцеларије, од којих је оснивач једне од њих, „Подеста“, и саветник данашњег председника САД Барака Обаме, док она финансира изборну кампању Хилари Клинтон, председник Владе Србије се, или се, можда, то само тако чини, од Робина Худа поступно претвара у ортака или покровитеља Баје Патка, јер Мишковић је, како чусмо из уста нашега господара, и највећи порески платиша у Србији. Уопште не сумњајући у истинитост тог исказа, ипак се човек мора запитати: зар Александар Вучић није то знао и у тренутку хапшења најчувенијег Варваринца у историји? На исти начин, зар му хапшење Мишковића није послужило и за дисциплиновање других богаташа, нпр. Костића и Бека? Зар се није радило о маневру којим се олигархија без господара, коју чине привредници и политичари, претвара у ауторитарну олигархију којој на челу стоји политички вођ? Све у свему, ђуканизација на делу.
Нажалост, оно што, такође, обеспокојава јесте чињеница да опозиција, тј. Демократска странка (СДС и ЛДП у опозицију уопште и не спадају), следи исто начело као и Александар Вучић. Ако си наш, онда је сваки потенцијални судски процес против тебе „политички“. Нема везе што се, откад се бавиш политиком, нашироко прича о твом раскошном и бахатом начину живота, странка ће стати иза тебе, као заслужног борца за уништавање угледа саме странке. Приредиће ти, штавише, овације на седници Главног одбора, онако како оптуженик за криминал заслужује, показујући тако да се луд одиста поноси оним чега се паметан стиди.
Но, наравно, поквареност власти увек више брине, а нарочито онда када је, као данас у Србији, та власт готово апсолутна и извесно потпуно црвоточна. Оно што брине код опозиције јесте чињеница да оваква каква је није кадра да смени такву власт, јер и сама припада олигархији која не признаје суд. Лек би био да се цео сасвим трули политички систем темељно помете, али се не види начин како да се то учини, све док се у политику на сасвим другим основама не би укључили људи који се њоме досад нису ни бавили. Нажалост, то није у изгледу на овим изборима, а да ли ће постати изгледно у будућности незахвално је предвиђати. Док се то не догоди, јахаће нас олигархија: господари, газде, шверцери и полтрони.
*Доцент на Филозофском факултету у Београду
