Четрнаеста зимска олимпијада одржана је у Сарајеву 8–19. фебруара 1984. Паљењем олимпијског пламена бакљом симболично ју је отворила клизачица Санда Дубравчић. Учествовали су такмичари из рекордног броја (49) земаља. Према тврдњи председника Међународног олимпијског комитета Хуана Антонија Самарана, организација је била најбоља од свих претходних. У Сарајеву су се бранили част и образ Југославије.
Све је тада, некако, изгледало идилично. Дан пред отворење игара пао је жељно очекивани снег. Одлуком градских власти све радње су морале да буду отворене до 22 сата и максимално осветљене – од робних кућа до бријачница и месара. Нигде опушка нити папирића. У центру града био је забрањен саобраћај приватним возилима. Београдски „Путник“, љубљански „Виатор“ и „Нишекспрес“ послали су најбоље аутобусе и возаче да помогну у превожењу гледалаца на олимпијска борилишта: Јахорину, Бјелашницу, Игман и Требевић. Лична безбедност на највишем нивоу – странци се нису могли начудити што нема крађа, џепарења, обијених аутомобила или провала у хотелске собе. Они нису знали да су сви регистровани лопови, обијачи и сецикесе привремено смештени у затворе у Зеници и Фочи.
Спортисте, новинаре и госте најбољи туристички водичи упознавали су са знаменитостима Сарајева – од четири различите богомоље у кругу пречника двеста метара, до Градске вијећнице и Принциповог моста. Вијећница и Мост помињу се и због две приче које је изнедрила чаршија. Једна је да је непревазиђени сарајевски преварант Хајро Хастор продао шездесетих година Немцима Вијећницу и побегао с капаром, а друга је да је за Видовдан 1914. Гаврило Принцип, пуцајући у Фердинанда, узвикнуо престолонаследнику: „Е, не’ш се више возикат по олимпијском Сарај’ву“!
За време олимпијаде странци су мислили да се ми поздрављамо са „нема проблема“, јер смо им на сваки захтев и молбу тако одговарали. Иако је било време несташице појединих артикала, сарајевске продавнице су биле крцате робом – од јаја јапанске препелице, кивија којег су многи тада први пут видели и мислили да је сорта чупавог кромпира, па до кафе и банана. Београђани су „Босна-експресом“ долазили у Сарајево и враћали се пуних путних торби.
Стизале су и крунисане главе – шведски краљ Густав дошао је да види град који је организацију олимпијаде добио испред Гетеборга и јапанског Сапора. Погледи света спрам социјалистичке Југославије почели су се нагло мењати – боб стаза на Требевићу, најмодернија и најбржа, одмах је распродата за тренинге на дужи период, као и две скијашке скакаонице на Игману, шумом заштићене од ветра. Велике отворене и затворене стазе за брзо клизање, две дворане за хокеј и уметничко клизање, као и мала удаљеност до скијалишта, били су изненађење за четири и по хиљаде акредитованих новинара. За њих је Југославија била откровење, а Сарајево егзотичан спој Оријента и Запада.
Прву медаљу икада освојену на зимским олимпијским играма за Југославију, и то сребрну, изборио је у велеслалому Јуре Франко. На великом дисплеју у центру Сарајева, изнад кафане „Парк“, данима је, и по завршетку олимпијаде, писало: „Волимо Јурека више од бурека“. Без медаље су остали скијаш Бојан Крижај и скакач Примож Улага, којег су Сарајлије, због домаће атмосфере, промптно прозвале Ђулага. Маскота олимпијаде, доброћудни вук Вучко, с прстима намештеним у фиге за срећу, био је годинама најпродаванији сувенир у Сарајеву. У ТВ спотовима глас му је позајмио Здравко Чолић.
Напомињемо да је у Сарајеву СССР тада освојио 25 медаља, Источна Немачка 24, а САД осам. Олимпијада је Југославију коштала 143 милиона долара. Око половине трошкова подмирено је од реклама и права на ТВ преносе, а друга половина је ишла на рачун радних људи и грађана Југославије. Упосленици свих сарајевских предузећа су добровољно (читати: по директиви), као лични допринос, писали од једне до три месечне плате спонзорства олимпијади и за то добијали бронзану, сребрну или златну плакету. Још се у понеком дому могу видети уоквирене на зиду.
После олимпијаде на море су долазили странци, посете Јадрану и Госпи у Међугорју су се осетно увећале, а крагујевачка „Застава” је развила „посао столећа“ с „југом 45 америка“.
Међу многобројним странцима био је и мексички истраживач и археолог Салинас Прајс који је тврдио да је Троја заправо у херцеговачкој Габели. Наши домаћи археолози су га прогласили шарлатаном и сложно су га отерали да негде другде ровари и истражује, а нас да остави. Коме? Е, то смо сазнали коју годину касније: националистима, онима чије здружене подухвате још увек проживљавамо.
Ипак, лепо је било у Сарајеву, те 1984.
Члан Удружења новинара БиХ
