Није лако бити нов у неком клубу, јер мораш у почетку више да се доказујеш и браниш вредности окружења у које си примљен. И пре него што је постала део европског клуба, Србија је постала важан део европског решења за избегличку кризу – иако Брисел није сигуран шта би с том кризом учинио. Сигурно је, међутим, да на таласу кризе расту и десничарски покрети Старог континента, укључујући и оне екстремне опције, које све више постају део проблема, а не решења.
На почетку кризе у Европи се говорило о „орбанизацији” али данас већ имамо на делу „земанизацију” и „фицоизацију” , док нова национал-конзервативна и католично-клерикална власт у Пољској нуди своје рецепте у облику „дудаизма”. Да ли зато чуди што је Вишеградској четворки недостајао само конзервативни пољски председник Анджеј Дуда за ксенофобични покер, како се све чешће оцењују акције Мађарске, Словачке, Чешке и Пољске?
А можда је то и сасвим природно кретање политичког клатна, где државе „нове Европе”, како их је пре петнаестак година крстио амерички сенатор Џон Мекејн, узимају себи далеко више суверенитета него што је то по укусу Брисела, где доминирају „старе снаге”, на челу са Немачком и Француском. Али, како онда назвати ситуацију у којој тако моћна организација, каква је ЕУ, сазива самит посвећен мигранткој кризи на коме не учествује главни човек, турски премијер Ахмет Давутоглу? Он је недолазак оправдао терористичком експлозијом у Анкари, али остаје сумња да ли је Турска на дружење са Меркеловом и Оландом могла да пошаље неког другог званичника.
Или је можда само питање цене? Можда је Турској мало обећаних три милијарде евра да би и даље унутар својих граница држала више од два милиона избеглица? Парадоксална је ситуација да земља попут Турске, која деценијама седи у европском предсобљу, сада треба да преузме на себе терет одбране ЕУ од миграната.
Исто као и Србија, која је на листи чекања скоро две деценије али је за то време успела да отвори чак цела два преговарачка поглавља, док су наши суседи Румунија и Бугарска већ одавно чланице Уније. Зашто Аустрија и Мађарска могу једнострано да затворе своје границе, не чекајући одлуке Брисела? А Србији се обећава читавих 47 милиона долара ако буде кооперативна у тој „игри без граница”, где би неки желели да виде нашу земљу као „паркинг за избеглице”, како је то рекао премијер Вучић.
Није спорно да Србија треба да буде солидарна са Европом, и то као и обично у нашој историји – онда када је најтеже. Јер, сви су били солидарни и добри Европљани када су ствари ишле добро и када су се делили колачи у Бриселу. Сад кад треба кусати горке пилуле, сви су се наједном сетили својих суверенитета, националних граница и сви журе да „однесу тетки лек”. Само, морали би да знају да није Србија закувала садашњу кризу, па неће моћи ни да постане велика мигрантска чекаоница за целу Европу.
