Најлошије чувана „тајна“ у НБА почетком маја добиће и коначну потврду – Стефон Кари ће други пут узастопно (најуспешнији је био и у првенству 2014/15) освојити трофеј „Морис Подолоф“ намењен МВП-у сезоне.
И док је консензус за поновни избор сјајног бека Голден стејта на свим меридијанима одавно лако постигнут, оно што привлачи пажњу је могућност Каријевог уласка у историју када је реч о гласању за најбољег кошаркаша НБА.
Први пут најјача кошаркашка лига на свету (била је то и тада само се за њу ван граница САД слабо знало) 1955/56 бирала је МВП-а. Лед је пробио Боб Петит из Сент Луис хоукса. До 1979/80 одлуку о победнику доносили су играчи, а од 1980/81 у први план су избили представници медија. Од тог тренутка па до 2015. ниједан кошаркаш није освојио максимално могуће 121. прво место. Највише су се апсолутном резултату приближили центар ЛА лејкерса Шакил О Нил (1999/2000) и у то време крило Мајамија Леброн Џејмс (2012/13): обојица су од журналиста добили по 120(10 поена за прво, седам за друго, пет за треће, три за четврто и један за пето место) првих места.
Сада је Стефон Кари на корак од историјске победе у МВП гласању. Његови „ратници“, иначе браниоци титуле, у овогодишњем надметању све су ближи обарању рекорда Чикага Мајкла Џордана из 1995/96 који је у плеј – оф ушао са скором од 72 – 10. Пролазно време Вориорса на шест утакмица пре краја је обећавајућих 68 – 8.
Кари је до сада одиграо 74 меча остваривши овакав статистички учинак: за 34 минута просечно проведених на паркету био је стрелац 30 поена (први је на листи кошгетера) уз 6,5 асистенција, 5,4 скока и 2, 2 освојене лопте. Са 341 „тројком“ (а „таксиметар“ и даље откуцава) надмашио је досадашњи најбољи резултат од 330 постигнутих далекометних шутева у сезони.
Чинило се да ће овогодишња трка бити много неизвеснија јер су на старту, практично у истој равни са Каријем, били и Кевин Дурант (Оклахома) и Леброн Џејмс (Кливленд) и Ентони Дејвис (Њу Орлеанс) и Џејмс Харден (Хјустон) и Кави Леонард (Сан Антонио) и Расел Вестбрук (Оклахома)…
Већ од почетка Кари је високо „подигао летвицу“ тако да је друштво одабраних убрзо почело да се осипа. Иако је питање слављеника практично већ решено теоретски у борбу за сам врх могу да се умешају још једино Дурант (скор Оклахоме је 52 – 23, 28 кошева, 8,3 скока, пет асистенција и 1,2 блокаде просечно по дуелу на 67 мечева) и саборац му из тима Вестбрук (на 75 сусрета 23,7 поена, уз 10,4 додавања, 7,7 скокова и две „украдене“ лопте).
Кари, кога већ називају „Џорданом модерног доба“, је стварно изванредан кошаркаш, можда и најбољи шутер који се појавио икада под НБА обручима, али уз све то и медији су му наклоњени.
И обрнуто. Иако је негде од 2002. био најбољи играч лиге, Коби Брајант је тек у својој 12. сезони (сада игра своју 20. опроштајну) добио „сертификат” којим је потврђено оно што се одавно знало. И пре Брајантовог устоличења за МВП-а (2007/08) многи други врсни мајстори под обручима годинама су (Карл Мелоун такође 12 сезона, Хаким Олајџувон 10, Чарлс Баркли, Кевин Гарнет, Стив Неш и Дирк Новицки по девет, „Меџик“ Џонсон и Шакил О Нил по осам, Боб Кузи седам, итд.) чекали „ћагу”, а неки је, попут Џорџа Мајкана, Џерија Веста, Елџина Бејлора, Џона Хавличека, Доминика Вилкинса или Џона Стоктона нису никад дочекали.
Рекордер по броју МВП признања са шест „ловора“ је легендарни центар Милвокија и Лејкерса Карим Абдул Џабар. По једну „рецку“ мање имају Бил Расел (трофејни центар Бостона, вероватно и понајбољи дефанзивац свих времена) и Мајкл Џордан. По четири трофеја освојили су Вилт Чембрлен (најдоминантнији играч шездесетих) и Леброн Џејмс, а по три чаробњак асистенција Ирвин „Меџик“ Џонсон, Лари Бирд, најбољи НБА белац икада и центар Мозис Мелоун.
Од странаца ласкаво признање два пута (2004/05 и 2005/06) припало је Канађанину Стиву Нешу, врсном плејмекеру, а по једном Нигеријцу Хакиму Олајџувону (1993/94, центар Хјустона) и Немцу Дирку Новицком (Далас). Два пута је МВП био (2001/02 и 2002/03) и центар Сан Антонија Тим Данкан, кога НБА води као „странца“. Он је рођен на Америчким Девичанским острвима, али је држављанин САД и бранио је боје националне селекције, поред осталог, и на Олимпијским играма 2004. у Атини.
