Нисам добио честитку министра културе и информисања Ивана Тасовца поводом светског дана слободе говора, 3. маја, али сам за њу сазнао из твитер коментара потпредседника ДСС-а Драгана Маршићанина.
„Кад министар Тасовац честита медијским посленицима Дан слободе медија, то је као да Рудолф Хес честита логорашима Аушвица Дан људских права”, записао је бивши председник Народне скупштине и амбасадор Србије и Црне Горе у Швајцарској.
Не знам да ли је Тасовац упутио поменуту честитку „медијским посленицима”, можда зато што се не препознајем у термину „посленик”, нити ми је познато шта та реч значи.
За нас новинаре честитка ресорног министра, чак и да смо је лично добили на свом радном столу, не значи много ако није поткрепљена конкретним садржајем: већим зарадама, бољим условима рада и свим оним што би „седмој сили” омогућило да буде заиста сила.
Међутим, Тасовца, онако рашчупаног, заиста не могу да замислим са хитлеровским брчићима и отровним гасом у рукама, више ми личи на британског панкера Сида Вишиза коме су уместо бас гитаре увалили диригентски штапић.
У најгорем случају могао бих да се сложим да се човек не меша превише у свој посао, што можда и није тако лоше. Бар нека нас пусти да радимо без мешања државе и њених „посленика” и то је већ неки успех.
Али, Маршићанин не само што је „посленик” ДСС-а, већ и његов бивши посланик. Да ли ће бити посланик и у новом сазиву тек ћемо да видимо, јер је на 16. месту на листи која је освојила 13 мандата у скупштини.
Зато га памтимо из оног времена када су ДСС и њиховог лидера звали „Шешељ у фраку”, сумњичећи их за клерофашистичке тенденције. И то су радили баш они који су раније од Милошевића правили Адолфа Хитлера, а желели су и од Коштунице да направе Милошевића. То сада не смета Маршићанину који би да навуче Тасовцу, ни мање ни више, него шињел есесовца.
Има и оних, наравно, којима је све то смешно и забавно, који аплаудирају Маршићанину на довитљивости и оригиналности. С овим би се тешко сложили многи интернет форумаши који знају за „Годвинов закон”.
То је традиција на многим дискусионим форумима да се расправа прекида кад неки од учесника потегне „Хитлерову карту”, односно почиње да помиње нацисте, логоре и слична хиперболисана поређења.
Мајк Годвин је открио законитост по којој, чим се нека дискусија превише растегне, у њу пре или касније обавезно „ускачу” нацисти – у случају Србије, сећају се де-ес-есовци, у ту сврху су коришћени „клерофашисти”.
То би било исто толико неукусно као кад би сад неко Маршићанину који ламентира над хитлеровцима набијао на нос да је на последњим изборима на истој листи с њим био и праунук Недићевог рођеног брата. А што се Тасовца тиче, ипак ми много више личи на филхармоничара него на оберштурмбанфирера.
