Информације добијене са терена указивале су да су оружани сукоби могући и у делу Триполија у коме се налази амбасада Србије, што је могло да угрози безбедност запослених, каже за „Политику” Вељко Одаловић, генерални секретар Министарства спољних послова, објашњавајући одлуку о измештању српске амбасаде из Триполија у Тунис. „Одлука о привременом измештању амбасаде донета је након консултација свих надлежних институција у Републици Србији, у светлу добијених информација и извештаја о погоршању безбедносне ситуације у овом граду и актуелних оружаних сукоба”, истиче Одаловић.
Отправник послова Градимир Гајић и званично се преселио у Тунис 21. априла. Дакле, одлука о томе да српске дипломате нису безбедне у Либији донета је три и по године после отмице и недуго затим и погибије двоје запослених у амбасади у Триполију. Тачно пре две године, живот је у саобраћајној несрећи изгубио и дугогодишњи амбасадор Србије у овој земљи Оливер Потежица. Иако је званична верзија била да је реч о саобраћајној несрећи, касније су се испредале разне приче у вези са околностима страдања нашег дипломате.
О томе зашто се толико дуго одлагало измештање амбасаде говори се и у извештају Радне групе МСП-а која се бавила околностима отмице Слађане Станковић и Јовице Степића, у који је „Политика” имала увид. „Изузетно динамична билатерална сарадња са Либијом, за коју је постојао наглашени интерес у претходном периоду, а посебно у ресору одбране и наменске индустрије, као и значајна српска дијаспора у Либији и потреба њене конзуларне заштите, били су опредељујући да амбасада Србије буде присутна у Триполију све време, односно током избијања и трајања либијске кризе од 2011. године све од данас”, стоји у овом извештају.
Интерес Србије илуструју, како се наводи, и чињенице из ближе прошлости. Наиме, током трајања кризе и након смене режима обављала се раније договорена испорука лекова компаније „Хемофарм” за Либију. Такође, школовање либијских студената на универзитетима у Србији наставило се свих ових година и „либијска дијаспора у Србији сматра се, после кинеске, другом по бројности. „Као сегмент у комерцијалној сарадњи више земаља у свету са новом Либијом заживели су и аранжмани за лечење либијских рањеника у иностранству”, стоји у извештају.
Зато је, између осталог, амбасада Србије остала присутна у Либији „као једна од мањег броја дипломатских мисија у периоду ’двовлашћа у Триполију’ и у периоду ’двовлашћа у Либији’, од јесени 2014. до јесени 2015. године”. Радна група коју је у фебруару 2016. године формирао министар Ивица Дачић и чији задатак је био да утврди околности отмице, а затим и погибије двоје запослених у амбасади, на крају извештаја закључује да „није било могуће тачно утврдити ко су били отмичари Јовице Степића и Слађане Станковић, као и којим су мотивима отмичари били руковођени”.
Разлог лежи у томе што Министарство спољних послова никада није добило званичан извештај надлежних либијских служби безбедности о околностима отмице, као што никада у Београд нису стигле ни информације из Америке, иако су тражене, о ваздушним дејствима оружаних снага САД у региону Сабрате, тачније на објекат у коме су, као таоци, били двоје српских држављана. Тако се слика о дешавањима у Либији, како се напомиње, склапала само на основу изјава амбасадора Потежице и материјала наше амбасаде у Триполију.
Извештај се детаљно бави догађајима и дипломатским процедурама уочи отмице, које, како се испоставило, нису испоштоване до краја. Службеници амбасаде врло често су путовали у Тунис јер су у тамошњој банци подизали новац намењен раду амбасаде у Триполију. Амбасада је имала генералну сагласност за та путовања (што није уобичајено у земљама где је ситуација регуларна јер се мора тражити сагласност за свако појединачно путовање), али су имали обавезу да Београд о путовању обавесте дан-два унапред. Кобног дана, 8. новембра 2015, када су Станковићева и Степић отети, у телеграму који је тог дана послат из амбасаде у Триполију стајало је да ће амбасадор Потежица боравити у Ђерби у Тунису из службених разлога, односно ради састанака са представницима дипломатског кора и могућих састанака са високим представницима легалне либијске владе. Међутим, у изјави коју је дао 2. марта 2016, како стоји у извештају, амбасадор је навео да је „требало да путује са породицом у Тунис”. Телеграм о састанцима, како се наводи, МСП је примио тек након киднаповања Станковићеве и Степића у Сабрати.
Чланови Радне групе питали су Потежицу и зашто од либијског Министарства спољних послова није тражена сагласност или најављено путовање, а амбасадор је објаснио да у периоду од 2012. до 2015. то никада није рађено, као и да то није радила ниједна друга амбасада.
У извештај је, на инсистирање Потежице, ушао и његов телеграм послат МСП-у 2. марта 2016, у коме се каже да је и МСП-у и надлежним институцијама у више наврата указивао да је отмица службеника амбасаде била добро испланирана и припремана дуже време. „Није искључио” ни могућност да је један од, како је рекао, „пробних балона” за киднаповање била и отмица аутомобила амбасаде у којем су се тада налазила три службеника, у јуну 2015, и то у релативној близини седишта либијске службе безбедности у кварту Сијахија. О овом догађају јавност није ништа чула до овог извештаја.
Радна група је констатовала да су сви пропусти били техничке природе и да суштински не би спречили отмицу Јовице Степића и Слађане Станковић, као и да нису последица намере, већ „објективно тешких и комплексних услова и околности у којима су деловали (амбасадор Потежица службује у Либији од 2009. Јовица Степић живео је више деценија у Триполију, а Слађана Станковић провела је десетак година на раду у овом ДКП-у)”.
