После америчког сенатора Кристофера Марфија који је недавно понудио да се Балкану с оне стране Атлантика допреми течни природни гас у замену за руски, без објашњења како и по којој цени, стигла је нова понуда. Поново америчка, с тим што овог пута исти овај гас добијен из уљних шкриљаца, стиже џиновским танкерима и то прво у португалску луку, на око 100 километара од Лисабона.
Тиме се практично најављује прва испорука гаса из Луизијане Европи, која више од трећине својих укупних потреба покрива увозом руским гасом. Да ово није ни први ни последњи пут да САД великодушно нуди енергетску помоћ Балкану и Европи, потврђује и чињеница да је тачно пре годину дана, такође с оне стране океана стигла понуда да би овај гас лако могао да стигне и до острва Крк, а одатле до Србије, одмах пошто у Хрватској буде изграђен терминал за течни природни гас за шта је, према проценама, потребно око годину дана и више од милијарду евра.
Крак гасовода из тог терминала на северном Јадрану ишао би у Мађарску, одакле би Србија могла да га преузме, али је услов за то да се обезбеди конекција према Мађарској.
Војислав Вулетић, председник Удружења за гас Србије, каже, да је ово још један у низу великих обећања које Америка даје, вршећи притисак на Балкан да дигне руке од руског гаса.
– С обзиром на то да не постоје техничке могућности да се тај гас из Америке довезе до Балкана, гас би морао прво да се из гасног преведе у течно стање и тако превози танкерима. Неопходно би било саградити постројења, терминале и складишта у лукама за шта би требало најмање пет година када је Србија у питању – каже Вулетић.
Да би се, објашњава, на овај начин превезло 63 милијарде кубика гаса, колико је требало да буде капацитет пропалог гасовода „Јужни ток”, на располагању би морало да се има најмање 50 танкера, с тим што би они путовали данима. А свако њихово задржавање, додатно би оптеретило крајњу цену гаса, па би кубик био сигурно двоструко скупљи од руског гаса од ког је Србија зависна скоро с 95 одсто, објашњава Вулетић.
Упитан да ли би нам помогла изградња терминала у Хрватској који би требало да буде завршен до 2018. године, Вулетић каже, да је потпуно свеједно да ли ће се терминали градити на Крку, у Бару или Плочама, ако цена гаса није исплатива за крајњег потрошача.
Слаже се да је производња гаса из шкриљаца учинила САД готово највећим светским произвођачем, али шта то вреди када та роба не може да се транспортује у Европу, где су неке земље већ тражиле увоз због кризе у Украјини.
Осим тога, увек остаје отворено питање зашто би Србија увозила из Америке овај гас, ако су према расположивим подацима у нашој земљи резерве уљних шкриљаци довољне за 70 година експлоатације. Због чињенице да је експлоатација скупа, ишло се на увоз гаса из Русије.
– Ако је тај гас толико исплатив зашто га Европа до сада већ није увозила уместо руског гаса кад овај гас може да се допрема и из Нигерије, Индонезије и Катара? Зато што им је руски гас увек до сада био јефтинији и доступнији, каже Вулетић.
С друге стране један од енергетских аналитичара са „Сиенерџи” сајта, каже за наш лист, да је у Србији присутна мрзовоља према течном природном гасу из САД, као још једном начину снабдевања из другог правца. Овде је главно питање колико ће коштати кубик гаса сибирског или америчког.
Европа се нада да ће са америчким гасом отклонити или бар ублажити руски енергетски загрљај, тим пре што је технологија утечњавања и превоз течног гаса распрострта на тржишту гаса.
Ако су раније Русија, Норвешка и Алжир могли безбедно међу собом да поделе европске потрошаче гаса, зашто то не би могли и данас када су у Европи већ изграђена скоро три туцета терминала за пријем течног природног гаса и скоро исто толико је у плану да се изгради у наредних десет година.
Русија је већ истиснута из Европе као главни испоручилац нафте. Сада је на реду гас а то се може постићи само течним гасом и само ниском ценом. И када се то постигне, остварен је важан циљ – руска енергетска доминација у Европи биће прошлост, категоричан је овај аналитичар.
