Наравно да није требало укидати националне пензије.
Наравно да је инвалидан аргумент како се много брљало око њиховог додељивања, што је тачно, али је закључак погрешан – уместо да обезбеди услове да се са брљањем прекине тако што ће именовати компетентну комисију, министар културе је саопштио како је такву комисију саставити немогуће, па је најбоље манути се ћорава посла, не водећи рачуна о чињеници да је слична ситуација у готово свим сегментима културне политике – од Народне библиотеке Србије, па надаље – ерго би, доследно његовој логици, ваљало укинути готово све институције културе, на челу са ресорним министарством на чијем челу се налази.
Наравно да су у праву сви они који су против укидања пензија дигли глас, без обзира на то што су мотиви многих међу њима далеко од часних.
И наравно да је добро што је, независно од расправе о његовим мотивима и процедуралним питањима, председник Владе Србије на ту рашомонијаду ставио тачку.
Оно што, међутим, остаје спорно, јесте питање шта ће се дешавати даље.
Какву комисију за доделу националних пензија ће именовати човек који тврди како је ваљану комисију саставити немогуће?
Да ли ће о додели тог признања и даље одлучивати вечити арбитри типа актуелног националног пензионера Милана Влајчића, или будуће националне пензионерке Владиславе Гордић Петковић и њихових близанаца супротне идеолошке оријентације, што ће за резултат имати нове катастрофалне одлуке, док ће се јавности мазати очи антипопулистичким популизмом скандализовања над чињеницом да се међу предложенима и добитницима налазе естрадне звезде?
Сва је прилика да ће бити управо тако.
Пензије ће, „преко везе”, бити додељиване курти и мурти, који, будући да за њих готово нико није чуо, неће изазивати никакву, па ни негативну реакцију јавности, која ће се и даље бунити против оних за које зна и на које је кивна, иако, илити управо зато што само за њих зна, а зна зато што, упркос декларативној огорчености, њихову песму са задовољством слуша.
Нећу да набрајам имена досадашњих добитника националне пензије који је нису заслужили јер је неукусно. Нећу да набрајам ни имена оних који су је заслужили, а нису је добили, јер је списак предугачак.
Али тврдим да је, од знатног броја досадашњих добитника, за националну културу далеко заслужнији осредњи интерпретатор фолк или поп музике.
Као што тврдим да је од класичног популизма – зато што је неискренији, провинцијалнији, јаловији и кичерскији – много гори онај антипопулистички.
