Кроз данашњу Румунију тече река Мориш, а некада је текла границом два царства.
Ту, на граници, на десној (тада аустријској) обали Мориша, вртлог историјске судбине доведе Србе с југа.
Досељеницима, наравно, следује тежак и опасан посао – да чувају границу.
Тадашњи Срби су имали, изгледа, развијенију свест него данашњи, па су град у коме су се населили временом лепо развили.
Тако настаде Арад какав и данас постоји.
Арад је и данас на свакојаким границама.
Десна обала Мориша, на којој се налази главнина града, припада румунској покрајини Кришана.
Од леве обале Мориша, па до Тисе и Дунава, простире се Банат.
Румунско-мађарска граница је данас десетак километара од града.
Арад смо посетили баш на Васкрс, па опис почињемо од онога што је за нас најзанимљивије у Араду – од српске православне цркве подигнуте 1702. године.
Црква је најстарија зграда у Араду, а налази се на Српском тргу.
Богат иконостас и лепо уређена унутрашњост су свакако вредни пажње, а на сред цркве се налази мермерна плоча која говори да је ту сахрањен Сава
Текелија и његови преци.
У Араду данас живи само неколио стотина Срба који се окупљају на недељној служби, а нарочито о празницима.
Остала је само сенка некадашњих времена када је у Араду столовао српки епископ.
Српски трг је лепо место, окружен фасадама из претпрошлог века, али доста запуштен.
Што је најгоре, читав град Арад је у врло лошем стању.
Ван ужег центра града, све је старо и оронуло, а и хигијена је на ниском нивоу.
У улици у којој се налази црква, видели смо угинулог пацова на тротоару.
Центар Арада је лепо уређен с пуно репрезентативних зграда из старих времена, али опет недовољно одржаваних.
Булевари изграђени по бечком узору су пуни зеленила и споменика, али се по пролазницима и аутомобилима види да народ живи тешко.
Утисак су нам додатно покварили просјаци који су нас опседали баш поред велелепне зграде Градске куће.
У Араду се налази, на левој обали Мориша, огромна тврђава из осамнаестог века коју нисмо посетили. Разлог је врло једноставан – у тврђави се и дан данас налази војска.
На крају, пређосмо Мориш преко китњастог Трајановог моста, углавном разочарани оним што смо видели. Није Србија, на жалост, једина земља у Европи у којој градови пропадају.
Арад.
Драгана Костић
