Излет у Румунски Банат
Банат се делом налази у Србији, мањим делом у Мађарској, а највећим делом у Румунији.
Мађутим, путник који пролази овим крајем тешко уочава разлику између српског и румунског дела Баната.
С обе стране границе, слика готово потпуно иста – непрегледна равница, ушорена села, споре равничарске реке и звоници сеоских цркава који парају небо окружени приземним кућама.
Трошни аутомобили на улицама, очигледно купљени као половни у некој богатијој земљи, доста необрађених њива, понегде нека напуштена фабричка хала или јавна зграда, а не може се видети много деце или млађих људи.
Разлике, ипак, има.
У Румунији су путеви ипак бољи него у Србији.
Највећи град у Банату је Темишвар у коме се има шта видети.
Старо језгро града је лепо уређена пешачка зона пребогата старинским раскошним фасадама и улицама изграђеним пре сто или двеста година.
У старом делу Темишвара постоје три прелепа трга. Највећи је Трг Победе који се налази између Румунске саборне цркве и зграде Опере.
На овом тргу се налази фигура вучице која доји Ромула и Рема (наравно, поклон града Рима), раскошна фонтана с разнобојним осветљењем и зеленилом оплемењен простор у средини, омиљено састајалиште Темишвараца.
Пет минута хода од Трга Победе је Трг Слободе.
Овде се налази барокни споменик, а по ободима су репрезентативне зграде, између осталих и команда Темишварског гарнизона.
Мало даље је најлепши, Трг Уједињења.
Живописно јавно осветљење, велика поплочана површина, дивне зелене површине, српска православна саборна црква, римокатоличка катедрала и прелепа зграда Српске епископије.
Читав трг изгледа као да је неким чудом пренесен из времена са свршетка осамнаестог века и пренет пред нас ради чистог уживања.
Око поменутих тргова су уличице с очуваном архитектуром из давних времена.
Темишварци с поносом обележавају знаменита места и зграде из историје града; а то чине постављајући месингане табле с натписима на више језика, међу којима је и српски.
У близини се налази и неколико утврђена из времена када је Темишвар био близу аустријско-турске границе, а најпознатије је Утврђење Марије Терезије и Утврђење Хуњади Јаноша (Сибињанин Јанка).
И ван историјског језгра града, Темишвар је врло леп град широких булевара и пун зеленила. Темишвар се, иако му име каже супротно, не налази на реци Тамишу, већ на каналисаном току Бегеја.
Дуж Бегеја је зона за одмор и рекреацију, градски паркови се настављају један на други, а прави је доживљај провозати се педолином по каналу и осмотрити китњасте мостове из свих углова.
У Темишвару постоји и мали, али за шетњу врло пријатан зоолошки врт, као и Музеј села Баната.
Оно што можемо истаћи као ману јесте чињеница да Музеј историје Баната, који се налази у Утврђењу Марије Терезије, већ дуго не прима посетиоце. Посетиоце не прима ни Утврђење Хуњади Јаноша, а Музеј села Баната је био затворен баш у време празника.
Утисак нам је у многоме поправила чињеница да смо посетили Српску православну саборну цркву баш у време Васкрса.
Црква је велелепна с иконостасом и уређењем унутрашњости каквим се може подичити ретко која барокна црква, не само у нама блиским земљама.
Још једна чињеница, мало позната у Србији. До конца Првог светског рата, све православно живље у Банату, тада у Аустроугарској, било је под окриљем
српске цркве. Српске православне цркве у Банату су старије од румунских.
Данас Срба у Темишвару има само неколико хиљада.
Међутим, доста људи смо срели који се служе српским језиком. Продавци ђинђува на улици и конобари у Темишварским кафанама су, очигледно, навикли на госте из Србије, нарочито они старијег животног доба.
У граду постоје хотели и ресторани с приступачним ценама, а румунски домаћини су љубазни и предусретљиви.
Ако се питате како Темишварци живе, морамо рећи да смо стекли прилично суморну слику.
Иако смо Темишвар посетили за време празника и по лепом времену, нисмо видели много људи на улицама.
Увече је приметно да на многим прозорима нема светла, а на многим терасама нема никавих ствари.
Изгледа да су тачни статистички подаци о маси Румуна који су се одселили по богатијим земљама Европе.
На улицама има врло мало националних аутомобила марке „Дачија“, које користе готово искључиво јавне службе и таксисти.
Остало су старији аутомобили европских произвођача.
Чак је, можда, више „Дачија“ произведених у социјализму него савремених.
У сваком случају, Темишвар није далеко. Ко хоће да види како живе комшије, а да се лепо проведе, има добру прилику.
Ниш
Драгана Костић
