Бачина је велико село у близини Варварина које је оставило трага у историји српског народа. Сељани се овде још увек сећају Милије Миловановића, који је деценијама био народни посланик и члан сената, и у време Обреновића и у време Карађорђевића. Запамћен је догађај када ја Краљ Петар кочијама дошао из Тополе како би посетио Милију Миловановића у његовој кући.
Из Бачине је и Драгић Јоксимовић, бранилац по службеној дужности
Драгољуба – Драже Михаиловића. Од 2002. године у Бачини се одржава манифестација у спомен овог истакнутог адвоката и политичара.
Из Бачине је и пуковник Милан Ј. Радојевић, оснивач Речне флотиле Српске краљевске војске 1915. године и први командант првог српског ратног брода, коме ће се становници Бачине тек одужити.
Међутим, Бачина остаје без становника. Опадање броја становника у Бачини траје већ деценијама. Према попису 1953. године, у Бачини је живело 3 465 душа. Према попису из 2011. године, у Бачини је било 2 042 људи.
После 2011. године, број становника Бачине убрзано опада. Пре двадесетак година, овде је било око 1 150 живих домова. Сада је тај број опао на око 850, од чега је само око 600 оних чији чланови бораве у Бачини преко целе године.
О опадању броја становника Бачине и околних села, обавили смо разговор с Тањом Ивановић, дипломираним правником и секретаром Основне школе „Свети Сава“ у Бачини.
Пре него што пренесемо шта нам је секретар школа рекла, неколико података о самој школи која нам је пружила гостопримство.
У Бачини је основна школа почела да ради 1820. године, пре установљавања државних школа у Кнежевини Србији, у време када многе вароши нису имале никакве школе. Школа је у Бачини постојала током читавог деветнаестог и двадесетог века, а после Другог светског рата је формирана као непотпуна троразредна гимназија, тако да су први матуранти завршили школу у Бачини 1949. године.
Број ученика је протеклих деценија био велики, достизао је и седам стотина, тако да је 1971. године изграђена савремена школска зграда на спрат. (Пре тога, стара школска зграда није могла да прими све ученике, те се настава одвијала на неколико места у селу.)
Овако многобројне генерације ученика су сада само лепа успомена.
„Школску 2017./`18. годину је у нашој школи завршило 190 ученика.“, каже секретар Тања, „Од тог броја, 146 ученика је завршило разред у матичној школи у Бачини, а остали у издвојеним четвороразредним одељењима у Орашју, Церници и Избеници. У одељење у Избеници долазе и деца из села Суваја.“
„Број ученика убрзано опада. Школске 2006./`07. године, имали смо 336 уписаних ученика. До тада је било уобичајено да у вишим разредима имао по два одељења по разреду. Сада само осми разред има два одељења, а сви остали разреди по једно одељење.“
„Радни колектив школе се такође осипа. Имамо укупно 41 запосленог, од чега 28 наставника и учитеља. Учитељи имају пуну радну норму у нашој школи, али наставници више не. Осим неколико изузетака, сви наставници норму допуњују у другим школама или раде с непуним радним временом. Из наведеног разлога, очекујемо умрежавање школа у наредном периоду.“
Тако Бачина тавори и полако нестаје, а у њој педесетак нежења и неколико десетина девојака чекају боље дане. Посла нема, пољопривреда је неисплатива, људи се селе у градове или у иностранство.
Заинтригирани оним што смо чули у Бачини, упутили смо се у оближње село Суваја. Као водич, понудио нам се Славиша Милојевић из Бачине, добар познавалац овдашњих прилика.
„Суваја је некада било село вретенара и коритара. У време мог детињства и раније, људи су се овде махом издржавали дрводељством и производњом предмета од грубо тесаног дрвета – корита, карлица, варјача и вретена.“
Интернет показује врло занимљиве податке о демографији Суваје. Давне 1953. године, у Суваји је био само 331 становник. За непуних тридесет година, до 1981. године, број становника расте више него троструко, на 1 033. Пописи из 2002. и 2011. године бележе само око 150 становника.
Како прилазимо Суваји, уским асфалтираним путем кроз поље, имамо шта да видимо. Велике куће на два или три спрата, одлично уређена дворишта, раскошне ограде и фасаде – као у насељима добростојећих грађана најразвијенијих земаља.
Врло је занимљиво и сеоско гробље.
Готово сви гробови су наткривени зградама с кровом, врло велики мермерни споменици, а око гробова различити украси.
Натписи на споменицима делом ћирилични, а делом латинични, а на полеђини споменика често на немачком језику.
Сеоска црква је уређена за пример.
У Суваји смо затекли људе како раде на кућама, па чак и неколико њих који копају раку за покојника преминулог далеко од родног краја.
Међутим, то нису мештани. Ради се о радницима из околине или из удаљених места.
Затекли смо и неколико мештана. Релативно их је лако препознати – црномањасти људи, махом ниског раста.
Овдашњи становници су се на пописима изјашњавали као Срби, али се зна да су влашког порекла. Село је насељено око 1820. године досељеницима из данашње Румуније и сви говоре влашким језиком.
Питамо, има ли деце у селу? Саговорници нас упућују у махалу Самајлија.
Самајлија је сушта супротност остатку села.
Крајње скромне куће у којима живе сиромашни људи, неасфалтирани сокак и неуређена дворишта.
Овде сазнајемо шта се, у ствари, догодило.
Пре неколико деценија, први становници Суваје одлазе у иостранство, и то у тадашњи Западни Берлин.
Тамо се баве најтежим пословима, углавном у комуналној делатности.
Међутим, Сувајци се ту показују као врло виспрени и окретни радници.
Почињу да оснивају сопствене радње и предузећа које се баве пословима хигијене и сличним делатностима, запошљавају своје комшије и рођаке.
Временом су се готово сви иселили из Суваје, у Берлин или у друге средине у развијеним земљама.
Добро зарађују, а најуспешнији су постали богаташи и по немачким мерилима.
У Суваји се препричава догађај када су Берлинци овдашњег порекла, за Ђурђевдан, изнели ражњеве с јагњићима у центар Берлина.
Печење јагњетине на градском тргу су немачке власти брзо прекинуле, али до Суваје су стигле фотографије о прослави Ђурђевдана усред немачке престонице.
У Суваји је сада остало само осам домаћинстава у којима неко борави преко целе године.
Остали долазе само преко лета.
Деце у селу има, око двадесет, али готово сва живе у сиротињској Самајлији, у врло тешким условима.
Село Суваја је, највероватније, осуђено на потпуно гашење.
Млађе генерације су рођене и одрасле у иностранству и за родно место њихових предака су све мање везани.
Оно мало преосталих становника живи у великом сиромаштву и питање је времена када ће одавде отићи.
Тако је овдашњи народ прешао дугачак пут од постојбине у Румунији, преко Суваје код Варварина, до комуналних радника и предузетника у Берлину.
Да ли због тихог исељавања као у Бачини или због правог егзодуса као у Суваји, Темнић остаје без становника.
Ко ће у Бачини и Суваји живети за двадесет година?
Драгана Костић
Фото: Љубомир Костић
(Израду овог медијског садржаја суфинансирала је општина Варварин. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
