Идући за Синтру Бајрон се поречкао са друштвом. Нису могли да се сложе којим путем треба да се врате. Њега је нарочито љутило што у оваквим случајевима види увек, по очима своје послуге, да она не одобрава њему него његовом противнику.
Чим су прошли капију парка, он је пустио друштво. Била је недеља. Чула се свирка однекуд. Да би издувао срџбу, претрчавао је басамаке одмахујући оном краћом, ромом ногом и заборављајући да изгледа смешан кад трчи. Пред њим су се отварале све нове терасе, све нови путеви и све шири видик: дванаест миља зелене равнице уоквирене појасом мора и бескрајем неба. Није осећао напор. Чинило му се не да се пење него да расте. Нигде жива створа. Ни птице није било. Мислио је: најпосле, ево једна земља у којој је самоћа весела!
Хитајући тим стазама урезаним у бедеме и са сталним изгледом на далеке вртове и још даље море, сусрео је изненада једну девојчицу неодређених година. Стојала је на ивици бедема, поред једне мале камените стражарнице која је била напуштена и празна. Искрсла је ту пред њим неочекивано, као послата однекуд, од неког, са неком поруком. У чистој хаљини од бела платна са загаситим полуафриканским лицем, малим носом широких носница које одају непосредност и са паметним очима пуним здравља и веселости. Она поздрави странца неразумљивим речима, посве стидљиво и тихо, али у њеном гласу и покрету било је нечег што је више од обичног поздрава, иако није знао чега. Одздравио је и зауставио се. Застаде и она. Њихала се лагано и гледала га, насмејана, право у очи, влажећи језиком увек суве усне. Ништа нема узбудљивије од усана ових португалских жена! Оне имају нешто и од вегеталног и од минералног света. Неправилне као случајно распукла воћка, оне показују од какве је вреле, тамне и слатке крви понутрица овог ситног а дозрелог тела. Тек на крајевима оне су малко моделиране као усне у жена кавкаске расе, али и ти кутови усана губе се у неодређеној сенци, као пазушци на лишћу биља.
Мислио је: мора да изгледам страшно смешан и несигуран, као човек нејасних намера. Свим силама је настојао да изгледа безазлено и неусиљено. Свим силама, у колико је још располагао њима. Јер он је изнутра сав био у пламену. Чини му се: све што јеј цело његово биће од увек тражило, и много више, нашао је сада на овом зеленом вису. Непознато зло које га је отерало из Енглеске и шибало светом као да га је с планом истерало овамо.
Над двоструким понором, оним од сиве степе и зелених падина и другим од свега што није дозвољено ни могућно а што је његова вечита жеђ, његова уобразиља, узбуђена висинским ваздухом и близином жене, летела је смртоносном брзином. У муњевитим визијама које су се распаљивале на овом малом створењу, као пожар на чобанској жеравки, Бајрон је по први пут имао све оно што снови обећавају, што жене никад не дају, и што живот стално одузима. Све је то јурило сада кроз њега, заједно са захуктаним крвотоком.
Али одмах затим гасио је сваку жељу и неком ослобођеном, новом и светлом мишљу обухватао ово живо и насмејано људско створење, а та га је мисао испуњавала неким бескрајним стидом и снебивањем и безграничним поштовањем према људској личности, највећој живој светињи.
И за све то време он је тапкао у месту или споро обилазио око девојчета које се опет непрестано окретало према њему не одвраћајући очију од његовог погледа и пазећи на сваки његов покрет. Бајрон је муцао неке слогове. Чинило му се да и она нешто говори. Тако су се гледали а обилазили као две зверке, мала и велика, које се њуше и посматрају пре него отпочну чудну игру у којој се гладе и вређају наизменце. И док је тако као омађијан кружио, сва његова чула радила су појачаном снагом и брзином. Видео је њену чисту беоњачу каква се налази само код примитивних, посве младих жена и њене осветљене зенице као од топаза. И на одстојању је осећао, и то потпуно одвојено, задах њеног мрког тела и суве косе и мирис бела платна њене хаљине избељене на сунцу. Изгледало је да се човек умногостручава и да му свако чуло живи за себе и таквим интензивним животом да то значи у исто време и богаћење и смрт њега као личности. Сад је могао казати да зна шта је то истински тренутак заноса и заборава! У паклу који је у ствари живот сваког чулника, овакви тренуци су ретке и неочекиване оазе на којима нема станка ни задржавања.
У свом потпису имао је једну малу једва приметну црту која је означавала жену са брега у Синтри. Лимун, со, уље и малвасија означавали су њено биће. Он је могао за ручком од двадесет особа да дозове зелену Синтру и њено Мало створење, играјући се неприметно са два зрна соли између палца и кажипрста. Где је најмање налазио то је било у лицима, речима и покретима жена.
У том тренутку, из мрких жбунова у којима се губио пут, Бајрон је зачуо гласове испод себе. Тргнуо се као пробуђен и наставио свој прекинути трк уз стрму путању, оставивши зачуђену девојку готово без поздрава.
Лутао је још дуго уским стазама и обронцима. На крају су га те стазе и оштра низбрдица сачекале пред дворцем испред кога је кренуо. На каменитим клупама друштво је већ чекало.
Вратили су се у Лисабон истим путем којим су и дошли, како је предлагало друштво и чему се Бајрон раније толико противио. Сад није рекао ни речи. Био је уопште миран као јагње и пун неке фине пажње не само према људима него и према предметима.
Идућих дана живео је у најмирнијем и најлепшем сну свога живота. Босоноге лисабонске рибарке, које су се подгуркивале и смејале гледајући га како поред мора сам са собом разговара, нису имале право. Он није био сам ни разговарао са аветима. Говорио је људском лицу које живи у Синтри, има своју крв, своје срце, своје очи, и вероватно и своје родитеље, своју кућу, своје име. Али, то је мање важно. Мислио је да је назове именом воћке или минерала, али је одустао, јер му је изгледало да би то значило умањити је и ограничити. Навикао се да је у мислима зове Мало створење – Little creature – али то није изговарао као речи. То је био један цигли кратак дах иза склопљених усана, који је само дотицао непце па ипак био довољан да је означи целу. Ту на непцу Бајрон га је љубоморно заустављао и чувао као сласт у себи.
После извесног времена напустио је Лисабон, па Португал. Гледајући друге земље, говорећи са људима и шалећи се са женама он је чувао и неговао своју тајну, сакривао је под речима, стварима и ликовима и могао да ужива у њој а да се не ода ни мало. Извесне речи у говору везао је за њу и кад год их неко изговори пред њим, он као невидљив несметано ужива у њеном присуству. У свом потпису имао је једну малу једва приметну црту која је означавала жену са брега у Синтри. Лимун, со, уље и малвасија означавали су њено биће. Он је могао за ручком од двадесет особа да дозове зелену Синтру и њено Мало створење, играјући се неприметно са два зрна соли између палца и кажипрста. Где је најмање налазио то је било у лицима, речима и покретима жена.
Додир са њом, у сећању, лечио га је и чувао од свих сусрета, од жена, од живота самога. А у нарочито срећним тренуцима, за сутона на атинским улицама, дешавало се чудо, истинско, необјашњиво и неописиво: зелени брег у Синтри претварао се у небеску светлост без краја, његово ромо трчање у безгласни дуги лет, а сва чулна грозница тога сусрета у чист подвиг духа без болне свести и границе.
То је трајало отприлике годину дана. А онда је Мало створење почело да гасне и бледи као привиђење и сан у зору, и да постепено губи своју моћ. Бајрон се осећао осиротео, очајан, немоћан. Поновно га је подигла зла матица и понела низ живот и поновно су учестали сусрети и судари са којима је, као сенка, ишло гађење. И све је било још теже, и болнице него пре доживљаја у Синтри, јер му се сада чинило да крвнички закони живота протежу своју моћ и у царство маште, и да од њих нема ни бегства ни спаса.
(Политика, 6. јануар 1935. године)
