• Novosti online

    Балкан у оку урагана

    Заокупљени локалним бригама, бомбардовани тривијалностима од овдашњих „медија”, уроњени у размишљања о новим изборима који неће понудити ништа ново нити отворити нове хоризонте – не стижемо да посветимо пажњу кључној теми: да се као држава и регија тренутно налазимо у оку урагана, политички и географски између две монументалне кризе, које нам драматично мењају досадашњи начин бивствовања.

    Јужно од Балкана, на Блиском истоку, води се мали светски рат, који подсећа на Босну из 1914. године. Различите локалне групације и регионалне силе отпочеле су битку за контролу турско-сиријске границе, чији ће исход у знатној мери одредити судбину некадашње Месопотамије, али и околних регија. Поред тога што ће се резултат те битке одлучујуће одразити на однос снага на Блиском истоку, судбину тзв. Исламске државе, као и на односе САД и Русије, ми ћемо ову ескалацију највише осетити кроз додатних милион избеглица које ће на пролеће кренути према западној Европи.

    Ипак, највећи ризик долази од потенцијалног директног сукоба Турске и Русије. Поред тога што ове две силе имају супротстављене геополитичке императиве на Блиском истоку, реч је и о дијаметрално супротстављеним визијама света. Турска је подржавала револуције у арапском свету, са идејом да у постколонијалним државама преко њих на власт дођу Муслиманска браћа, или сличне панисламистичке организације. Тиме би новој генерацији арапских лидера Турска представљала модел друштва и државног уређења, што би је афирмисало као незваничног лидера сунитског света.

    С друге стране, руска стратегија на Блиском истоку је вишеслојна, где је угаони камен управо Сирија. Између осталог, Русија се ту профилише као опонент панисламизму и бранилац ауторитарних секуларних режима, у великој мери да би се као легитиман и равноправан играч вратила у глобалну шаховску партију, али пре свега из страха од преливања тих феномена на свој северни Кавказ, стратешки битан и насељен муслиманима.

    Што се тиче САД, оне су, у покушају заокрета ка Азији, редуковале листу приоритета на борбу против Исламске државе и чекање да се Русија и Турска међусобно исцрпе и блокирају. Ипак, брутална ефикасност с којом Русија, са скромним ресурсима, шири свој утицај на Блиском истоку, фрустрација Турске која је води у логику даље ескалације, као и парализа Европе као и даље кључног савезника – поново увлаче САД у блискоисточни вир. Да Америка још лута у заокруживању нове спољнополитичке доктрине, која би била разумљива и од опипљиве користи њеној средњој класи, види се и по нервозној и растрзаној председничкој кампањи, у којој естаблишмент не успева да се наметне и објасни потенцијално нову стратегију САД у свету.

    Све ово чини од Сирије најмалигнији конфликт на планети, али и највећег „извозника” миграната и избеглица ка Европи. ЦИРСД управо ради свеобухватну студију са Карнеги корпорацијом из Њујорка о избегличкој кризи.

    Обичан лаик мора да остане запањен чињеницом до које је мере избегличка криза поделила и паралисала ЕУ. Од више од милион избеглица које су стигле у току прошле године, ЕУ се договорила да распореди 160.000 – од којих је до сада само хиљаду (1.000!) договорно распоређено по том механизму. Погрешно је рећи да Европу потреса избегличка криза, будући да је један Јордан примио више од милион избеглица и очувао политичку и економску стабилност. Овде је реч о кризи међусобног поверења између држава чланица, о кризи заједничког одлучивања, али и о дефинитивном неуспеху интеграције муслимана у европска друштва.

    Последице по Балкан су погубне: Грчка је практично жртвована и де факто претворена у прихватни центар. Србија и Македонија постале су тампон зона између Грчке и Мађарске, која се све више перципира као стварни граничар ЕУ. С обе стране те нове границе ничу ауторитарни режими, као око сваког лимеса, с тим што се у мађарском случају то дешава из идеолошких разлога, а у нашем из тежње да се задобије подршка конзервативне Европе… и затим (зло)употреби у унутрашње сврхе. Хрватска, Румунија и Бугарска остављене су без реалне могућности да постану део шенгенског простора, још мање монетарне уније.

    Србија је искусила и теже периоде у историји, али ретко кад смо имали овакву безидејност и пасивност политичке елите. Неповољан политички контекст морао би да подразумева само још већи императив испуњавања домаћих стратешких приоритета: боље физичко повезивање са Медитераном и централном Европом, али и претварање Београда из града јефтине забаве у вибрантно дипломатско место, у коме ће се без табуа отварати теме европске безбедности, избеглица, као и дијалога са исламским светом. Београд, пак, не може постати таква отворена дипломатска платформа, док год је де факто затворен за озбиљну међународну трговину, као што је данас случај. Ту се враћамо на наш трагични актуелни проблем неповезаности спољне и развојне политике.

    У оку урагана не може се дуго остати. Пасивно чекати да прође, само значи призивати несрећу.

    Програмски директор ЦИРСД

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com