Одмах на почетку ћемо изразити став да је за критичко вредновање Младеновићеве представе „На Дрини ћуприја” много боље, не само тачније, да се ауторство текста експлицитно припише Кокану Младеновићу, наравно уз додавање напомене да је текст инспирисан делом Иве Андрића, и остварен уз подршку драматурга Светислава Јованова. Навођење да је примаран аутор текста представе Иво Андрић, што је случај у програму, отвара Пандорину кутију. Већина негативних коментара о представи који су званично или незванично обелодањени у јавности након њене премијере, односи се (оправдано) на изневерена очекивања од инсценације Андрићевог романа. Проза Иве Андрића намеће очекивања која представа (не) мора да испуни.
Представа је, по нашем мишљењу, самостално дело које не мора увек да се вреднује у оквирима односа према полазном тексту. То је нарочито случај са представама чија је форма разграната, сложена, самостална, мултимедијална, да кажемо и постдрамска, где је драмски текст један од бројних елемената у сложеној сценској структури, а то је у Младеновићевој представи свакако случај.
Дакле, инспирисана делом Иве Андрића, представа „На Дрини ћуприја” је визуелно-музичко-драмско-епски спектакл чија се радња протеже кроз неколико векова, у сликама исписујући крваву историју Босне. Радња је у односу на роман проширена до краја двадесетог века, до 1992. године. Текст је вишејезичан, осим на српско-босанско-хрватском језику, ликови добар део текста говоре на турском, немачком, мађарском, што је праћено титлованим преводом.
Младеновићева режија је раскошна у визуалном, музичком, кореографском погледу, и овде је суптилнија од његових последњих рукописа (кореографија Андреја Кулешевић, композитор Ирена Поповић, сценограф Марија Калабић, костимограф Татјана Радишић). На идејном плану доследно се спроводи тема истицања непрестаног, безизлазног чињења зла. Босански простор је у том смислу врло изражајан, и конкретно и метафорички, јер је то средина сударених, а узаврелих страсти, вулкан мултинационалних конфликата. Власти се у одиграним фрагментима босанске прошлости смењују као на траци, а тлачење, ропство, послушност и заслепљеност народа остају, без изгледа да се у будућности избави из утопљености у крви историјских пирова. У вези са тиме је финале представе заокружујуће болно, истинито. На сцену излазе три дечака у војничким униформама, с пушкама, праћени аудио снимцима ишчитаних делова текста Дејтонског споразума, који ту има разорно иронично значење. У контексту приказане вишевековне историје ратовања, склопљени мир делује као фарса. А клинци под пуном ратном опремом су узнемирујуће јак симбол будућности која ће тешко донети окончање пакла насиља.
На драмском плану су најупечатљивији монолози различитих ликова који имају највише андрићевског у себи. Од Луде Илинке (Марија Меденица), трагичне мајке чија су деца Стоја и Остоја уграђена у зидине моста, затим страдања лепе Фате Авдагине (Даница Грубачки), невоља Косте Баранца (Југослав Крајнов), до Лотике (Гордана Ђурђевић Димић) и Ћоркана (Радоје Чупић), локалне луде која у једној сјајно упечатљивој сцени постаје величанствено мудар. Налик Шекспировој луди краља Лира, он је ту најразумније биће, децентно свесно укорењеног зла и примитивизма средине.
У овим монолошким призорима се употребљавају микрофони, говор ликова се на тај начин театрализује, њихова трагичност постаје друштвени ритуал, понављани чин страве политичких одлука. Механизација њихових гласова се може разумети и као брехтовско онеобичавање, дистанцирање од емотивног учинка, али и његово истовремено, неоспорно постојање. Контрапункт стварају бројни поетски призори, актери се често губе у диму, цеде се под кишом. Сцена је и буквално поплављена водом, изливеном Дрином, што се може схватити и као ознака нажалост и даље актуелних друштвено-политичких проблема са поплавама.
Представа „На Дрини ћуприја” је захтевна у сваком погледу, не само за извођаче, већ и за гледаоце. У вези с тим, у драматуршком погледу има простора за њено чишћење, згушњавање, али и увођење паузе. Скоро два и по сата трајања без паузе је и капиталан гледалачки подухват (извођачки се, наравно, подразумева). Уз ове мале замерке, Младеновићева представа је успешан театарски чин, спектакл батргања по балканском мраку и непрестане акробатике на танкој жици између примирја и ратова.
