У одговору на текст у коме сам написао да нам се капитализам данас намеће као „право”, научно и рационално јеванђеље спасења, месијанска религија, Борис Беговић ме оптужио да вређам „верујуће људе”. Али, бојим се да сам повредио једно друго веровање.

Постоји један проблем са великим верницима – неки закључе да су божанства. „Половина Сиријаца тврди да су позвани да буду лидери земље, четвртина верује да су пророци, а бар десет одсто сматра да су богови”, жалио се Насеру Шукри ел Куватли, први председник Сирије. Чини ми се да су оваквом саморазумевању – без кога није могуће схватити трагедију дубоко религиозне земље са око хиљаду различитих војски, склони и неки неолиберали. Њихова „Истина” је истина са највећим И, на њиховим „знањима” ослоњене су догме о крају историје и идеологије.

Признајем, није им лако. Темељ научног капитализма је, ипак, магијски – веровање да уз невидљиву руку Бога делује и невидљива рука капитала. Мада, када Беговић већ шаље „у средњи век”, чини ми се да смо данас много ближи вештицама и врачевима, или видовитој Баба Ванги и Љубиши Трговчевићу, него Исусу и Алаху.

Како нас учи историја, веровесници никада нису задовољни бројем следбеника. „Веома мали број људи у Србији дели моје мишљење и моје вредносне судове”, жали се Беговић, који је поред економије изгледа почео да предаје и полемику. Али, он заборавља да помене да у тај „мали број” спадају и они који су доносили озлоглашени Закон о приватизацији.

Љубомир Маџар је, пак, постао стручњак за климатске промене. „Акцесорне функције” пожељне, „што мање државе” могле би да „укључе заштиту природног окружења, уз наду да и то неће бити злоупотребљено у промовисању врло партикуларних интереса у режији ексклузивних, безмало езотеричних елита које звуцима јерихонских труба о тобожњој пропасти планете изнуђују велике паре за нека тобожња истраживања од којих нема велике вајде”.

Морам признати да ме плаши чињеница да има и лаика и стручњака који ће текст из кога је преузет овај цитат, објављен 2013. године под насловом „Глобална рецесија: системске алтернативе и изгледи превладавања”, прочитати као научни, рецепт ауторитета који истиче да се труди да „појаве реалистично и тачно сагледа”, полази од „објективно датих детерминанти” и ослања се искључиво на чињенице, које су, „као и увек, тврдоглаве”.

Сем онда кад нису. Вилијам Истерли, који важи за једног од водећих стручњака за развој, мада ме не би зачудило да га Маџар убраја у „бројне слабо упућене појединце у економској професији”, пише да је Међународни монетарни фонд током једне године за исту земљу објавио три стопе економског раста – прво 1,5 затим 3,5 и коначно 13,3 одсто.

И Маџарове и Беговићеве „чињенице” имају проблем с тврдоглавошћу. „Фамозна Јужна Кореја је земља у којој власт и држава нису кројиле капу пословном свету него су следиле његове идеје и потребе и током времена све више постајале његов просвећени сервис”, каже Маџар. Не знам колико треба скврчити појам „кројити капу” па да он не укључи чињеницу да су у сиромашној Кореји све до почетка осамдесетих била забрањена туристичка путовања, искључиво зато да они који имају много не би могли да троше новац ван земље.

Беговић пише да „када се сагледају резултати мерења из 1970. године (прва година мерења) објављени у озбиљним светским часописима, ниво економских слобода тих азијских земаља, оних најдинамичнијих тигрова, није значајно нижи од развијених западних земаља – у самом врху економских слобода у свету”. Овако наведена тврдња, без било каквог извора и назива „тигра”, обично сугерише проверену методологију познату као „мајке ми, предајем на факултету”. Зашто се бојим да је она примењена и у овом случају?

Послужићу се подацима Фрејзеровог института, на коме нема људи склоних „неподношљивој лакоћи бунта и протеста”, и који су, имам утисак, били и Беговићев неименовани (или непрочитани) извори. Прво, „мерења” везана за 1970. и све године до 1996. обављена су много касније – дакле нема „мерења из 1970. године”. Друго, за већину релевантних земаља нема података пре 1975. Треће, на пример, Јужну Кореју су карактерисале „ниске” економске слободе све до 1985, а ниво Француске, у којој енциклике „светог оца” Фридриха Хајека нису имале значајнији утицај, достигла је тек између 1993. и 1995. године.

Онима којима су чињенице досадне, Маџаров имагинарни, лако подношљиви тржишни фундаментализам Фрејзеров институт промовише и цртаним филмом о неспособној држави која производи „киселе краставце преливене чоколадом” – савршен материјал за часове неолибералне веронауке у школама. Ваљда у времену када се трону „слободног света” приближава Доналд Трамп, естрадни капиталиста, и неолиберално образовање мора да буде помало таблоидно.

Економија није физичка хемија. У свим наукама које се баве друштвом, чак и најморалнији научници суочавају се са истим проблемом – вишком чињеница и „чињеница”. Зато их разни самоправедни Беговићи прво бирају, а затим описују, сортирају, тумаче и пакују у идеолошки обојене кутије на које воле да залепе етикету „наука” или, још боље, „здрав разум”. Нажалост, не постоји методологија која може да елиминише утицај идеологије, сенке која се надвија над сваку „велику истину” о људским пословима, што посебно важи за увиде неолиберала, који су склони да изваде пиштољ „резултата емпиријских истраживања” када чују реч друштво.

Иако себе види као власника истине, полемичке вештине и стављања „зареза”, Беговић се спустио на Земљу, међу нас неуке. Очекујемо да нам наследник Емила Золе бар у својим текстовима демонстрира да је, како тврди, (права) религија „озбиљна ствар”. Можда би могао да проба са неком од некапиталистичких хришћанских вредности, као што су скромност, понизност и саосећање. Мада, неке ствари људи ни са годинама не могу да науче.

Факултет за медије и комуникације