„Плачите за љубављу, не за болом”, певао је Принс Роџерс Нелсон кога већ две недеље планета не престаје да оплакује… Када су 1984. у једном интервјуу Дејвида Боувија питали шта мисли о Мајклу Џексону, он је одбрусио: „Мени је много занимљивији Принс…”, додавши да је он „Моцарт нашег времена”.

И данима се толико паралела повлачи између Боувија и Принса, осим непобитне чињенице да је ова 2016, иако смо тек зашли у пети месец, вероватно најгора година за музику икада.

Осим што су, свако на свој начин, направили праву музичку револуцију, нимало претерано не делују изјаве да оно што је енглески музичар значио за седамдесете, то је „мали динамит” из Минесоте био за осамдесете године.

Ту је и мистерија којом су обавијени животи обојице музичара, али и туробно подсећање да је на свом последњем концерту икад, 14. априла у Атланти, Принс маестрално извео Боувијев хит „Heroes”.

И иста прича се понавља после изненадне смрти минеаполиског хероја, као и после јануарског одласка енглеске музичке легенде. Није прошло ни три дана, а Принс је био на првом месту британских и америчких топ листа.

За свега пет дана продато је више од четири милиона Принсових албума и синглова, само у САД. На десетине његових албума и песама су међу првих десет са обе стране Атлантика, а другу недељу заредом најпродаванији сингл у Америци је „Purple Rain”.

„Јутјуб”, на коме до тог тужног 21. априла, није могао да се нађе малтене ниједан Принсов клип, јер то није дозвољавао и чак је тужио оне који би се дрзнули да поставе неке његове снимке на интернет, преплављен је његовим концертима, сингловима, Бе-странама плоча, целим албумима, интервјуима…

И док се одмах сазнало шта је био узрок смрти Боувија, трагичан одлазак Принса још увек збуњује. Човек који је у 57. години изгледао минимум двадесетак година млађе, запањио је обожаваоце недељу дана пре смрти, јер се сазнало да је у сред ноћи, враћајући се са концерта у Атланти, морао да приземљи авион и буде хоспитализован.

Иако је тада речено да су у питању „симптоми грипа” тек се сада сазнало да је авион морао принудно да слети у Илиноису, јер један путник није давао знакове живота. Тај путник је био Принс. „Трансформисан сам”, написао је Принс на „Твитеру” 15. априла.

Али, шест дана касније, пронађен је мртав у лифту. И док се таблоиди утркују како ће што бестијалније приказати живот и смрт човека, који је своју приватност држао далеко од очију јавности, још увек се чекају резултати токсиколошких анализа.

Полиција је потврдила да су уз Принсово беживотно тело пронађени јаки лекови за болове, и у истрагу како је добијао рецепте за опоиде укључила се и ДЕА, а да ли су они допринели смрти, нико још није потврдио.

Трпео је, наводно, ужасне болове од кука који није желео да оперише, јер је то било у супротности са његовим верским убеђењима (припадници Јеховиних сведока одбијају трансфузије крви).

Међутим, према речима адвоката чувеног доктора за лечење зависности од опоида Хауарда Корнфилда, Принсов тим га је само дан пре смрти контактирао, и он је одмах послао свог сина Ендрјуа у Минеаполис, који је музичара затекао беживотног у лифту…

С обзиром на то да још увек није пронађен Принсов тестамент, суд у Минесоти одредио је у уторак привременог старатеља његовог „лика и дела” – Бремер траст. Није имао деце, па је кренула општа помама за његовим позамашним богатством, процењеним на 300 милиона долара, које ће се сад само увећати.

Осим рођене сестре Тајке, по закону државе Минесота, право на Принсово богатство полажу и његова полубраћа, и полусестре (њих шесторо). Наравно, „искочили” су изненада и силни други крвни сродници, али и „тајна деца”…

Први од силних концерата и сећања на музичког генија заказан је за петак, у Лос Анђелесу, у Градској скупштини, где је Принс снимио видео спот за песму „Diamonds and Pearls”, а док многи његови обожаваоци, вероватно најфанатичнији на свету, не могу да се суоче са чињеницом да је „отишао”, још више им се леде кости док слушају стихове једне од најлепших Принсових песама „Sometimes It Snows in April”:

„Понекад пада снег у априлу, понекад се осећам тако лоше. Понекад пожелим да се живот никад не заврши, али све добре ствари, кажу, не трају…

Мистерија „подрума” и 2.000 необјављених песама

​Још за Принсова живота испредали су се митови о његовом драгоценом „подруму”, познатијем као „Vault”. У подруму у његовој кући „Пејсли парк” Принс је чувао све што је у животу урадио, а што никада није угледало светлост дана.

Мастери, видео-записи, снимци концерата, а што је још важније, небројени сати нових песама које нико, осим њиховог бриљантног аутора, никад није чуо. Годинама се спекулисало да ту има више од 2.000 песама, јер Принс је био у стању да напише и сними песму за један дан.

Би-Би-Си је, трагом легенди, пре годину и по дана чак снимио и документарац о подруму човека, који је у једном интервјуу рекао: „Ево сад ми се у глави врзма пет албума.” Нико, осим Принса, није имао приступ подруму, осигураног боље од сваке банке, а спекулише се да ту има музике довољне за нови Принсов албум сваке године у наредних пола века.