Она стара истина да несрећни најбоље знају шта је срећа, као што светлост најјаче засија у мрклом мраку, мудрост која се осветљава моћним принципом контраста потврђена је у делима књижевних класика, великих писаца, хуманиста и критичара свога времена, посебно поводом великог хришћанског празника Божића.
Захваљујући издавачкој кући „Танеси”, која је начинила избор од 32 најлепше празничне кратке прозе за децу и одрасле у књизи „Божићне и новогодишње приче”, читамо приповетке Чехова, Толстоја и Достојевског, које, истина, греју срце, али превасходно указују на велике социјалне разлике и друштвене неправде царске Русије.
Чеховљева приповетка „О божићним празницима” приказује сиромашне, неписмене, сељаке, који писару диктирају речи упућене кћерки удатој у великом граду. Толстојев јунак цар у сну обилази сељаке, оне на робији, усамљене, ојађене; види прогнане и уцењене Јевреје, пропале људе који чине злочине у бесу и пијанству, због тога што „влада, цар, чиновници, шире пијанство, главни приход добијају од пијанства народног”.
У другој Толстојевој причи из ове збирке „Најлепши Божић Папа-Панова”, овај књижевни лик чека посету Богочовека и за то време храни гладног и облачи промрзлог, чинећи кроз ту „малу браћу” и самом Христу. Сирочићи из приче Достојевског, који су у време Божића умрли на улици од хладноће и глади, постали су украси на јелки самога Христа. „Али у томе јесте ствар што се мени стално чини да се све ово стварно могло десити…”, поуздано тврди приповедач Достојевског. Време Божића је, дакле, и у приповеткама руских класика, тренутак преиспитивања људских вредности, стајање на страну понижених и увређених, релативизовање царске величине подсећањем на једноставне људске истине – чини добро и добру се надај.
Гогољева фантастична прича „Бадње вече” подсмева се духовима поднебесја који витлају пред свети празник, па и самом ђаволу, а себични и сурови Скруџ, сасушеног срца, из чувене Дикенсове „Божићне песме у прози”, после посете три духа, доживљава покајање и окреће се добробити ближњих, постајући благородан.
Приче Ханса Кристијана Андерсена и Кристофера Морлија посвећене су посеченим јелкама, као живим бићима која трпе бол ако су неокићена, неукључена у празник, издвојена из природе и одбачена од светости празника…
Тема приче Лангстона Хјуза „Велико разочарање малог Џоа” говори о расној сегрегацији у Америци, приказујући слушкињу која у последњи час завршава послове за беле господаре, и само делимично исплаћена, јури да купи поклон за свог дечака. Док она трага за јефтиним даром, дечак се отисне сам до биоскопа у којем је приступ Афроамериканцима забрањен. Деда Мраз беле деце наруга се овом малишану и уплаши га звуком неке играчке. „Никад није помислио да Деда Мраз клепетањем плаши малу децу, а онда им се смеје”, суштина је празничног разочарања Хјузовог јунака. На нивоу приповедног света ове књиге, неправду надокнађују „мале жене” из прозе Лујзе Меј Алкот, које обилазе сиромашну породицу, носећи им храну и огрев за празник, а њен јунак Ден, један од „деце госпође Џо”, доноси исправну божићну одлуку да се у затвору клони побуне, да одслужи казну и ускоро буде слободан.
Посебно за ову збирку, Татјана Симоновић превела је приповетку Трумана Капотеа „Једно сећање на Божић”, која говори о чистој и безусловној љубави, слободи, о мирисима и бојама детињства који, потом, током живота, штеде од зла и спасавају човека. Празнујући, читамо и приче Браће Грим, Артура Конана Дојла, Оскара Вајлда, Коеља, Стивена Ликока, и других, не без питања, и не без размишљања о нашој стварности.
