„Видимо се на булевару? Важи?”
„Наравно, око пола једанаест.”
Само је један булевар у Београду чије име не мора да се изговори, а да сваки житељ престонице зна о којој је улици реч ? Булевар краља Александра.
Али, ког краља Александра?
На прву лопту, многи као из топа кажу – Карађорђевића. И… преваре се! Јер, најдужа градска улица на Балкану име је добила по последњем српском краљу из династије Обреновић који је са супругом краљицом Драгом живот изгубио у мајском преврату 1903. године.
На то опомиње улична табла на згради општине Звездара, нажалост једина у овој раскошној авенији, на којој је исписана кратка биографија и описана трагична судбина овог монарха. Његово име булевар је носио готово пола века, од 1896. до краја Другог светског рата. Поново, краљ се вратио у срце града 1997. године.
Булевар краља Александра Обреновића – жила куцавица и једна од најпрометнијих улица српске престонице, данас је велелепна, модерна саобраћајница којој је, рекли би житељи овог краја, шарм остао заробљен у прошлом веку.
Хаотичног саобраћаја данас нема. Трамвајџије не трубе безобзирним власницима аутомобила који су, ето, на секунд оставили возило на шинама, само да би обавили неодложну куповину. Нема ни
нелегалних препродаваца од Вука до Цветка. Деценијама су они уредно ширили чарапе, гаће, рукавице, мараме… све по хаубама паркираних возила или на склепаним картонским кутијама. Пролазницима нико више не нуди девизе, нико не гунђа што занатске радње уступају место банкама, трговинама, киосцима брзе хране… Уместо на„мусолини”, пиће уз које се некада друговало до касно у ноћ, данашња младеж са Лиона ни не зна где се налазила култна кафана„Лион”. Отишла су из овог краја Београда и 423 стара платана, до пре шест година заштитни знак импозантне авеније коју пресеца чак 67 улица.
– Шта мислите шта се налазило на месту данашњег „Пан театра”? Дрвара. Тамо сам као мали редовно ишао по огрев. Испред стоваришта стајала је кочија у коју се утоварала роба и онда полако према кући. А пред вратима дома чекала нас је флаша с млеком. Доносио ју је Ива Шкодрић, локални млекаџија – присећа се Звездарац Александар Ђорђевић, власник фото-радње „Мима” са Лиона, која постоји већ 59 година.
Овај крај Београда преокренуо се набоље, али и нагоре. Комшије се, као некада, не радују једни другима, додаје Александар, деца не пикају лопту, и нико од клинаца не иде у крађу раних трешања.
– Сви смо били сироти, али нико није био несрећан. Довољно нам је било да се„окешамо” о трамвај, по могућству„седмицу”, јер је она једина имала куку. Лудорије смо каткад замењивали клизањем на Ташмајдану или смо једноставно уживали у башти старог „Липовог лада” где се обавезно наздрављало уз чашицу, две црвеног вина са сирупом од малине, званог „мусолини” –открива житељ булевара.
Некада је булевар био седиште занатлија, а данас занатских радњи готово да нема. Александар открива и да је у протеклим деценијама време збрисало чак 11 фотографских радњи, од 14 колико их је укупно овде радило.
За већину суграђана ова улица, дугачка чак 7,6 километара, вероватно и није најлепша, али је засигурно једна од најпрометнијих. До пре десетак година њено главно обележје били су улични продавци. Било их је на сваком кораку, а сада богами нигде.
– Нема посла, џаба да продајемо кад нико неће да купи. Ја дођем понекад, чисто да се бар нешто заради, али добро памтим времена када сам ваљао девизе и цигаре. То је био бизнис, а сада од ових оклагија и дрвених кашика нема вајде – искрен је Буцко, који послује на булевару две деценије.
Деведесете су важиле за златно доба уличних продаваца. Главни ар„тикли” тада су биле девизе и цигаре, додаје овај продавац, али не само нама, већ и бакицама са булевара.
– Оне су, поготову у време хиперинфлације, размењивале немачке марке како би прехраниле породице. Па, када зараде 20 марака, одмах би потрчале до продавнице да купе намирнице за наредних неколико дана – присећа се Буцко.
