Тренер Денвер нагетса Мајкл Мелоун није прошлог лета дошао у Сомбор да мази коње вране и слуша Звонка Богдана, већ да проникне у мистерију српске кошарке и коначно открије зашто Никола Јокић игра као да је попио гајбу пива, а потом изашао у град.
Мајкл у равници није видео тајне спортске центре, већ прашњава игралишта, табле и на њима обруч. Никола је равничарска верзија Рокија Балбое, боксера губитника коме нико није давао ни грам шансе, јер је тренирао ударајући у полутке меса и трчао улицама Филаделфије. За разлику од Рокија, Никола је превртао тракторске гуме. Месо није тукао, него га је јео, а за табање су му служила рођена браћа. Тек после макљаже, отишли би на прашњаво сомборско игралиште. Тамо је стајала табла и на њој кош. Мајкл је коначно схватио. Тек када је Никола успео да победи браћу и екипу из краја у уличном баскету, био је спреман да постане један од најбољих центара НБА лиге.
Николина судбина није могла да буде другачија. Није набилдован као остали амерички центри, који су, уместо звечки, дизали тегове. Заиста, Никола готово да нема мишиће. Нема ни одраз. Тек је у последње време почео да закуцава. Изгледа једнако равнодушно и на загревању и када решава последњи напад. Може да игра центра, али и да се изненада трансформише у плејмејкера. Већ наредне секунде је на позицији бека шутера, да би се у следећем нападу појавио као четворка која погађа с полудистанце или креће на улаз који траје као вечност. Онда, у том полусну, лагано полаже лопту у кош или додаје слободном играчу. Понекад жмурећи, понекад иза леђа, ретко кад широм отворених очију, јер се ионако чини да је поспан.
Зато је НБА Сомборац одмах постао шериф у Денверу, граду с највећим надницама у Америци кога су основали копачи злата пошто су пре тога истребили Индијанце, отеравши их код Великог Маниута.
Тамо Никола и припада, бившој постојбини црвене браће. Био је 41. пик на драфту, што ће рећи да нико у њега није веровао. Стартовао је као убедљиво најмање плаћен играч Денвера, јер, када је стигао из АБА у НБА лигу, чинило се да ће испустити душу кад претрчи терен. Сада му проричу светлу будућност. Дечко који је доказао да памет, креација и слобода равнице доминирају над сировом снагом и аутоматизмом омеђеног терена може постати најбољи играч НБА. Не тврдим да ће бити најбољи центар, јер Никола то није, иако је све чешће у рекету. Није ни плејмејкер, иако све више асистира. Није ни крило, ни бек шутер, иако му статистичари уписују све више кошева. Сомборца у НБА не можете сврстати ни у један оквир, ни у једну познату кошаркашку жанровску матрицу. Он је дете уличног баскета и зато против њега нема рационалне одбране. Осим, евентуално, ракетног штита.
У Денверу су схватили да су пронашли сомборско благо, вредно 146,5 милиона долара, колико вреди његов садашњи уговор, највећи у историји српског спорта. Што ће рећи да Никола вреди као три смедеревске железаре, чија је имовина продата Кинезима за 46 милиона евра. За пет лета, када ће имати 28 година, вредеће још више, јер га легендарни Чарлс Баркли види као овогодишњег најкориснијег играча лиге. Ако то тврди брбљиви Чарлс, тврдиће и остали, па је Никола коначно одабран да заигра у ол стар мечу, највећем глобалном циркусу америчког спорта, уз финале Супер боула.
Шта је, коначно, Николин тренер записао у своју бележницу, после летовања у том Сомбору? Да је нови поглавица Денвера типична беба српске и југословенске школе кошарке, игре која је у доба социјалистичког апсолутистичког поретка представљала прве обрисе субверзије, под плаштом такозване имагинације. Наиме, противећи се догматизованим шемама совјетских роботизованих шутера и џиновских центара иза гвоздене завесе, или америчким набилдованим атлетама, као симболима доминације капиталистичког система, наши играчи су, лебдећи између неба и паркета, представљали део трећег, чудесног света баскета.
Системи и идеологије су се мењали, али не и југословенска кошака, као савршени систем импровизације. То је само по себи парадокс, јер су се трикови и дриблинзи унедоглед увежбавали и код Александра Николића и Ранка Жеравице, Боже Тањевића и Карија Пешића, код Дуде Ивковића, Боже Маљковића и Жељка Обрадовића, потом Дулета Вујошевића или Салета Ђорђевића. Велики тренери знали су да се гвозденом дисциплином пуковника Гомељског или америчким дрим-тимовима, а касније и шпанској армади, може супротставити само дијалектичко јединство експлозивних талената играча који разбијају компјутерски нацртане одбрамбене поставке које су одржавале хладноратовски дух на паркету.
Мање је важно што су Совјети нестали, јер се рушењем Берлинског зида морала доказати супериорност либералне демократије и у свету кошарке а, гле чуда, предање о магији српских баскеташа настављено је и у новом, Фукујамином добу. Испоставило се да то није био ни крај историје, ни крај српске кошарке!
Али, Николи овдашња закерала замерају, јер не игра за репрезентацију. Зато је прича о Николи Јокићу типично српска. И звезди НБА морамо да пронађемо ману, како бисмо га спустили на земљу и учинили мање височијим.
