Београд је чекао скоро четврт века од смрти Борислава Пекића на споменик једном од најзначајнијих српских писаца прошлог века. Ако је Вучић хтео да ефектно започне предизборну кампању тамо где су Пајтићеве и Мићуновићеве демократе једни од најозбиљнијих противкандидата, онда је у томе успео. А aко Вучићеви политички противници заиста верују да је Пекић једино што су напредњаци од њих преузели, онда њихово негодовање неће ништа променити у Србији.
Више од 26 година након обнављања рада Демократске странке, само један од њених 13 реоснивача, Драгољуб Мићуновић, и данас је члан ове партије. Па чак и сам Мићуновић, иако је био први председник обновљеног ДС-а, више од десет година такође није био њен члан, након сукоба са Ђинђићем.
У таквој ситуацији, прилично бесмислено питање: чији је Борислав Пекић, коме је Вучић, заједно са пишчевом супругом Љиљаном, прекјуче открио споменик у центру престонице? Чији је овај дисидент, обновитељ ДС-а и један од људи за чије се име везује читав покрет демократске и европске Србије, који је данас далеко већи него што је једна странка? Историја ДС-а заправо је историја цепања и преиспитивања изворних идеја с којима је 13 интелектуалаца формирало иницијативни одбор, крајем 1989. године.
Ако размишљамо чији је Пекић, можемо исто тако и да се запитамо чији су данас Војислав Коштуница, Коста Чавошки или Гојко Ђого, који су заједно са Пекићем и Мићуновићем објавили „Писмо о намерама” за оснивање ДС-а.
Ово питање о Пекићу, послужило је још једном као окидач за предизборна страначка препуцавања ДС-а и СНС-а, јер демократе верују да нико други, осим њих, не сме да подиже споменик великом писцу. И када Пекићева супруга Љиљана каже да је за њу потпуно у реду да то буде Вучић, јер се нико из ДС-а за две деценије на власти није сетио да то уради, онда се Мићуновић још више заинати да надживи напредњачки режим – само како никоме из актуелне власти не би пало на памет да и њему подиже споменик.
Коначно, препуцавање чији је велики српски писац је боље од расправе ко је нешто отуђио и опљачкао. Једни ће у свему видети бар нешто позитивно, битку за гласове либералних интелектуалаца, док ће многима бити јасно да демократе и напредњаци не могу ни око чега да се сложе. Парадокс је у томе што споменик Пекићу подижу бивши сарадници Шешеља, коме су Мићуновић и његове демократе пре 25 година послале великог писца на изборни мегдан. А на тим изборима Пекић је могао само да изгуби.
Ако је неко 1991. веровао да у радничкој Раковици седмотомно „Златно руно” има бољи пролаз од „Идеологије српског национализма”, онда с пуним правом није Пекића кандидовао на Врачару или Старом граду где би сигурно прошао. И, као што се чувени писац тада затекао у погрешно време на погрешном простору, Вучић је сада учинио баш супротно и „отео нашег Пекића”.
