Јуче је Дејану Ђуровићу (78) у Радио Београду свечано уручена награда за лепоту говора „Радмила Видак” коју додељују Радио Београд 2 и Културно-уметнички програм ТВ Београд.
Овај глумац, који је дипломирао у класи Мате Милошевића, део основне школе и гимназију завршио је у Марсеју где му је отац био конзул, а на Радио Београд је стигао на позив „директоријума” који је запазио високог, лепог момка, мелодичног гласа коме су Радио Београд и „Двестадвојка”, постали други дом у којем је пре више деценија створио емисију „Драгстор озбиљне музике”, уточиште доброг укуса.
Дејан Ђуровић је постигао велику популарност улогом у филму „Суботом увече” (1957), играо је у представи „Дневник Ане Франк” у режији др Хуга Клајна на сцени Народног позоришта у Београду, у ТВ серији „Кад сам био војник”, петнаест година је надахнуто синхронизовао научнопопуларне емисије „Опстанак”, глумио у „Невену” Миле и Тимотија Бајфорда и четврт века водио манифестације „Радост Европе”.
Један је од аутора и водитеља дуговечне ТВ емисије „Суботом увече” која је променила име у „Недељом увече”… За све ове године правилном дикцијом, јасном артикулацијом, јединственим језичким стилом и избором речи,
великим поштовањем гостију и отменом спонтаношћу остао је јединствена појава.
„Можда је тајна у самоконтроли и осећању мере”, на свој дискретан начин каже Дејан Ђуровић.
Господин, Дејан Ђуровић као да се одувек труди да на оно што ради скреће пажњу само квалитетом и лакоћом којом га постиже. Зато није ни необична анегдота да је на питање школског психолога шта јој раде родитељи, његова ћерка одговорила да је мама професор а тата – игра тенис!
Уз све честитке господину Ђуровићу за ову награду, тешко је не присетити се колико се талената у покушају или миљеника сваке врсте прошетало пред ТВ камерама и отишло тамо где и припадају, право у заборав анонимности а да се за то време нико није потрудио да појача светлост рефлектора на ову националну радијску и ТВ звезду, већ се дивимо како су у Хрватској од Саше Зелепугина и Оливера Млакара начинили симболе националне телевизије.
На ТВ Б92 тихо је укинута емисија „Булевар” коју су људи гледали и налазили забаву у помало уврнутом хумору и прилозима али и бројним гостима који су говорили о премијерама, књигама, новим филмовима, или су мењали канал… Одлазак „Булевара” очигледно није никога много погодио а његови новинари и водитељи распоређени су на друге радне задатке на Првој телевизији.
И онда се појавило чедо стране памети, амерички ТВ формат „The Soup” („Супа”) који се код нас зове „ТВ чорба”.
Можда би чорбуљак или папазјанија било прецизније име, јер су састојци лошег квалитета. Не може се удробити много недуховитих прилога, од којих су многи увредљиви јер директно алудирају на физички изглед (монтажа Даде Топића коме наводно само фали црвена јабука у кадру па да личи на вештицу из бајке), или прости (савети о сексу са хрватског сајта) већ виђени клипови, или мудровање Гастоза, учесника ријалитија „Парови”, или слике нуклеарних проба Ким Џонг Уна.
Унапред написане шале, које су ваљда смешне само сценаристима, а нажалост „Чорбу” не може да спаси ни сав труд глумца и иначе доброг водитеља Стефана Бузуровића, а ни снимљени смех „публике”.
Дневна доза смеха је лек али нервирање утиче на бројне органе.
