Мердад Рашиди има посебну технику. Префињене потезе оловком вуче попут веза, некад ситнијег некад крупнијег, плетући облике антропоморфних, флоралних и зооморфних форми, у комбинацији са калиграфским писмом. Прва самостална изложба цртежа овог немачког самоуког уметника иранског порекла, до које је дошло на предлог нашег Музеја наивне и маргиналне уметности, отвара се вечерас у 20 сати у галерији „Хаос” и реч је о другој по реду поставци неког ствараоца маргиналне уметности после Илије Босиља којем је овај изложбени простор отворио своја врата.
Пратећи корене из којих потиче као и свој живот ван родне земље, албум цртежа овог самоуког визионара, како нам саопштава Нина Крстић, историчарка уметности и ауторка текста у каталогу изложбе „Цртеж као молитва”, представља својеврсни дневник настао у периоду од 2006. до 2015. године, када је Рашиди и почео да се бави цртањем.
– Иако је у свет уметности упловио тек 2006, већ је постигао успех у свету, препознат је и цењен. У оквиру изложбе 16. Бијенала наивне и маргиналне уметности, одржане 2013. у Дому Војске Србије, овом талентованом уметнику додељена је Велика награда за ликовна остварења у области маргиналне уметности. Овом изложбом остварена је и његова велика жеља да баш у овом београдском простору представи свој рад. Необуздане и неочешљане мисли потомка велике персијске културе уцртане су у његове радове из којих исијавају снага и медитативност. То су дневнички рукописни записи, шифроване поруке, сублимирани изрази уметникових емоција – објашњава Нина Крстић.
Додајући да сирову уметност самоуких стваралаца није упутно дефинисати, јер представља специфичну менталну енергију којом управља нагон, наша саговорница истиче:
– Он припада групи снажних индивидуалиста који се опиру канџама доминантне културе. Његова уобразиља је неукроћена, он не прихвата васпитање, ношен снагом свог инстинкта даје нам на поклон свој духовни сеизмограф. Удаљавањем од уобичајених културних образаца он стиче независност и развија радозналост за новим облицима ликовне осећајности.
Наш гост рођен је 1963. године у Сарију, у Мазандаранској покрајини на северу Ирана. Још у раној младости, напустио је родну земљу и као двадесетогодишњак се настанио у Еркрату у Немачкој, где је остао да живи до данас. Први пут излагао је самостално 2012. у Дизелдорфу, а потом и у Еркрату, затим на поставкама у Паризу и другим градовима Европе. Иако је студирао новинарство у Москви занимљив догађај навео га је да почне да црта.
– Дечачки сан о сликарству остварио сам случајно, када сам у шетњи са братом, који је уметник, затекао две даме које су у оквиру једног пројекта наговарале пролазнике на улици да почну да цртају. Обратиле су се и нама, брат и ја смо покушали и тако је почело.
Његови цртежи често су метафора усамљености али и узвишеног сна особе која живи, на неки начин, у духовном и физичком егзилу. Оно што се на њима посебно истиче јесте жена – као свевишње створење, створитељица, љубавница, вечита муза.
О жени, као централном мотиву који је посебно осликан у његовој арабески линија, Рашиди говори овако:
– Мој однос према женама у вези је са старом иранском културом и цивилизацијом, коју је долазак ислама веома оштетио. У старом Ирану и Персији жене су имале иста права као и мушкарци, жене су се налазиле и на челу државе. Све је кренуло да се мења од 1979. и Исламске револуције у Ирану. Код мене провејава носталгија за оном позицијом коју жене заслужују. Волео бих да се женама у Ирану врате права која су некада имале.
