Ћуп злата обично бива пронађеним тек на крају бајке. У Индији се нешто слично може добити и на њеном почетку, под условом да склапање брака није, како тврде циници, пре него прво поглавље, крај једне романтичне бајке у којој су заљубљени дотад живели. Уочи критичних националних избора на пролеће, власти индијске савезне државе Асам, представници странке БЈП, чија влада под вођством Нарендре Модија управља и целом земљом, невестама из сиромашних породица почеће да деле злато вредно 530 америчких долара. За годину дана, рачуна се да ће то изаћи на 80.000 мираза, укупно 875 килограма злата.

Саботажа венчања: Међу Индијцима наклоњеним Модију има оних што мисле да је терористички напад 14. фебруара у индијском делу Кашмира, у којем је страдало четрдесетак војника, лансиран из Пакистана с намером да се некад неприкосновеном лидеру, однедавно пољуљаних позиција, беспризивно спречи да се на изборима опет „венча” с индијским народом. Сукоб који се затим одиграо између те две државе само делом је спласнуо заробљавањем и ослобађањем индијског пилота. Али, тешко да ће се Индија и Пакистан одважити на нуклеарни рат. За разум није извесно колико је у ово био укључен, али превладао је страх од узајамног уништења, савремена верзија ужаса од помисли на апокалипсу која стиже с неба, за какву смо себе убедили да је Бог након потопа обећао како нам је више никада неће послати.

Уз пропаст преговора о денуклеаризацији Северне Кореје и уз борбу фракција у иранским властима, од којих је једна и Европи претила ракетама, борбу од које можда зависи да ли ће Техеран правити атомску бомбу, за чим би је неминовно и Саудијци конструисали за себе, разлога да се опет замишља нуклеарна пошаст довољно је и без присећања на урушавање споразума Америке и Русије о њеном суспрезању елиминацијом неких врста пројектила. Но, Западу би ваљало да се, уместо рата, плаши индијско-пакистанског мира, оваквог какав је сада на снази.

Испод „дубоке државе”: Да конфликт Индије и Пакистана увек може букнути, знали смо одавно, тако да из протеклих неколико дана треба извући друге лекције. Оно што смо видели јесте претња какву представља равнотежа моћи ослоњена на голу силу и трајно подозрење, за шта нас сад многи и на Западу поново убеђују да је за нације много боље решење од било каквих наднационалних удруживања, организација и форума, и деловање истинске „државе у држави”, оне на коју се исти ти непрекидно жале да ровари против њих и народа.

Дакле, „дубока држава”, како се у бесмислено дословном преводу енглеског израза и овде усталило да се каже, заправо изгледа овако: клика политичара, војника и обавештајаца доноси одлуке ван легалног система, господари једном земљом, што сви знају али им нико ништа не може, и служи се паравојним групама у иностранству, односно бандама силеџија унутар својих граница, како би домаћим и страним противницима утерала страх. То је, како се сматра, често стање у Пакистану, као што се и за Индију верује да се није увек издизала изнад сличних метода. Тако се, кад устреба, подстичу нереди на спорним територијама попут Кашмира, па се и сопствена и туђа нација држе у шаху, у фамозној равнотежи моћи и страха. То је начин да се ломи врат и унутрашњој опозицији ако понекад заборави где јој место у шаради званичног политичког уређења чија је једина сврха да буде параван за праве моћнике.

„Државе у држави” настају тамо где је власт чврсто у рукама једног круга. Њихова је потпуна супротност то када судови одлучују против власти или кад опозиција држи парламент или кабинет председника па спотиче странку најјачу на општем нивоу. То није „завера” нити „расуло којим се слаби народна воља” него принцип демократије по којем нико никада не сме владати без икаквих кочница. Ко каже другачије, називао се „популистом” или „суверенистом” уместо аутократом, само жели да га у самовољи ништа не спутава, ни мишљење и права сопствених грађана ни међународно право. За оне с таквим амбицијама, то је ћуп злата и почетак њихове бајке.

Добре стране расула: У том се смислу треба плашити и јединог модела по којем Индија и Пакистан успевају да склопе мир: као привремено одлагање рата у тренутној равнотежи моћи. У спољним односима, то се своди на узајамно уцењивање разарањем, војним или економским, свеједно. На унутрашњем плану, осим што гуши икакву слободу, такав систем чак и призива много више корупције него што то чине савремене демократије, колико год оне због тога изашле на лош глас. У демократском „расулу”, никад се не зна ко ће успети да изигра законе и намакне себи профит. Код аутократа, неизбежно је да то увек буду једни те исти људи, и то у масовним размерама. Довољно је дубину ћупова злата отетих у Европи, то јест степен корупције и грабљења државних ресурса, поредити с онима у Индији и Пакистану или Ирану и Саудијској Арабији, другом пару непријатеља који сањају о атомским бомбама да би њихова равнотежа моћи коначно претегла на једну страну.

Зато се и неки у таквим државама плаше мира, оног истинског, који не би био припрема за будући рат. Ако немате непријатеља да плашите своје људе тиме како ће он доћи да им све одузме, не можете сами да захватате из државног богатства колико пожелите.