Dа ли ће после ванредних избора нова влада имати и посебно министарство за европске интеграције по угледу на неке земље које су приступале ЕУ?
Већ два пута се појавила дилема да ли Србија има добру организацију институција које треба да је доведу до чланства у Европској унији 2007, после јануарских парламентарних избора, али и с јесени 2013, уочи реконструкције Дачићевог кабинета. Зато не би било необично ако би се то поновило при састављању будуће владе.
Раније идеје о промени постојећег модела нису пролазиле. Иако се пре девет година говорило да би тадашња Канцеларија за придруживање ЕУ, која обавља техничке послове, могла да прерасте у министарство, то се ипак није догодило. Једино је тада преименована у Канцеларију за европске интеграције, а политичка димензија уденута је у функцију потпредседника владе задуженог за ову област.
И пре три године спекулисало се о промени „институционалног оквира за ЕУ”. Иако су „поуздани извори” опет наговештавали формирање посебног министарства, то се није обистинило. Канцеларија, иначе редовно хваљена у извештајима Европске комисије, остала је, а уместо Бранка Ружића, на место министра без портфеља после избора 2014. дошла је Јадранка Јоксимовић.
Поред ова два организациона „стуба”, ту су, подсетимо, и сектори за европске интеграције по министарствима, али и преговарачки тим, на челу с Тањом Мишчевић, који је више окренут ка Бриселу и земљама ЕУ.
Међутим, с оваквом организацијом Србија се разликује од многих земаља. У Хрватској и Црној Гори европске интеграције и спољни послови су у једном министарству, а Бугарска и Румунија, рецимо, имале су министарства задужена само за ову област.
Не само због поменутих примера, већ и због чињенице да би управо у време мандата нове владе требало да се одвијају преговори са ЕУ, поставља се питање да ли је наш систем добар?
Наводећи да Хрвати у време својих преговора нису баш били задовољни сопственим организационим решењем, Андреј Хорват из немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ, каже да је „постојеће решење у Србији добро, једино на шта би се морала обратити пажња јесте да национални приоритет и ЕУ приоритет не могу да буду сувише различити”. Он истиче да је реч о врло стручном послу, којем је потребна јака политичка подршка, а то је уз близину министра председнику владе обезбеђено.
С друге стране, Бранко Ружић, бивши министар, ка„же да форма унутрашње организације и титулара европских послова унутар извршне власти јесте важна из перспективе иностране перцепције, пре свега у смислу значаја који држава поклања овој стратешкој државној оријентацији”.
Међутим, наставља Ружић, суштина је ипак важнија и своди се на напредак Србије на пољу европске интеграције. „Сматрам да ће модел будуће организације бити и рефлекс политичке процене оних који одлучују, али свакако Канцеларија мора да остане константа, јер има драгоцен резервоар стручног кадра који нас је свих ових година приближавао стандардима ЕУ. Такође, важну улогу игра и играће шефица преговарачког тима, пре свега као експерт. Верујем искрено у даљи напредак Србије на европском путу”, објашњава потпредседник СПС-а.
Михаило Црнобрња, председник Европског покрета у Србији, сумња, пак, да ће с новом владом доћи до промене постојећег система, јер не верује да идемо на изборе због тога што ова влада нема идеју како да ради, већ да би се појачао њен мандат.
Црнобрња, иначе, тврди да нема институционалног решења које се показало као супериорно. Естонци су, рецимо, успевали веома добро да раде, а имали су канцеларију и одговорно лице, не и министарство.
„Не би требало правити много експеримената с моделима, него са садржајем онога што се ради”, наглашава он, у уверењу да је 2016. „велики залогај, када треба много тога ставити у процес преговарања”.
Прича нам и да су у време кад је он био саветник у Министарству за економске односе с иностранством, које је водио Горан Питић (2000-2004) наши представници обишли више земаља – Чешку, Словачку, Пољску и Бугарску. „Постојала су два основна концепта – први, министарство за европске интеграције и други, да је нека личност за то задужена, на пример потпредседник владе, који је онда главни координатор тих послова, дакле ово што сада ради Јоксимовићева, додуше као министар без портфеља. Нема јасне предности за једно од тих решења”, истиче Црнобрња.
Мишљење Александра Сенића, председника скупштинског Одбора за европске интеграције, јесте да ни садашња организација не би била толико лоша, кад би се на свим местима налазили адекватни кадрови, попут Тање Мишчевић.
„Организација послова у вези са европским интеграцијама није до сада знатно утицала на њихово успоравање. Највећи проблеми наше земље у ЕУ интеграцијама су некомпетентност људи у многим министарствима, а пре свега недостатак политичке воље да се Србија усмери ка бржем усаглашавању свог законодавства са правним тековинама ЕУ”, каже он.
Сенић, који је посланик СДС-а, сматра да је због унутарстраначких позиција у владајућој странци дошло до избора министра без портфеља, задуженог за европске интеграције, а да је та позиција „потпуно сувишна”.
Уз указивање на устаљену праксу других земаља, он сматра да би садашњу Канцеларију требало припојити Министарству спољних послова, ра„ди боље ефикасности и унапређења координације између свих министарстава”.
