Од нашег сталног дописника
Бањалука – Креирање слике која ће погледом кроз историјску призму Србе обележити као највеће кривце за све што се дешавало од 1992. до 1995, али и краткорочна употреба хашких пресуда у дневнополитичке сврхе – као помоћ Сарајеву у развлашћивању Републике Српске – перцепција je која влада у РС кад је реч о досадашњем раду трибуналу у Хагу.
Што будемо више криви, мање ћемо имати права на властити политички став, реченица је којом би се делимично могло сажети како се у јавности Републике Српске доживљава рад трибунала, због чега не мањка оцена да се ради о политичком суду, како га квалификују све политичке партије у Српској, док је први човек РС Милорад Додик за суд у Хагу сликовито рекао и да је бешчастан.
Гледано на све оно што се на политичком терену у БиХ дешавало последњих двадесетак година, улога Хашког трибунала по многим виђењима у Српској може се довести у везу и са непрестаним захтевима за централизацију и пренос овлашћења са РС у Сарајево.
Саме пресуде и њихова политичка злоупотреба која контекст кривице са појединца шири на народ ишле су за тим да се наметањем највеће одговорности српском народу у БиХ за ратне страхоте умногоме ублажи политички отпор у Бањалуци, у време док су ницале нове институције у Сарајеву, а Српска постепено остала без око 70 овлашћења.
Будући да у Бањалуци не мањка претпоставки како хашки тужици раде у дослуху с Вашингтоном, неки су у томе склони препознати и тактику у реализацији обећања америчког дипломате Ричарда Холбрука датог наводно Алији Изетбеговићу у Дејтону 1995. да је битно само потписати Дејтонски споразум а да на Америци остаје да се Српска накнадно развласти.
Како другачије, питају се у РС, објаснити то што су пресуде суда у Хагу, основаног са мисијом да утаба пут помирењу, уместо у зближавање водиле искључиво у нове и све дубље поделе међу народима, што се најбоље може приметити и по уобичајеним реакцијама бошњачких интелектуалаца, а раније и политичара, који су пресуде дочекивали омиљеном констатацијом: „Дело је осуђено али пројекат наставља да живи.“
Тиме, сматрају у РС, велики део бошњачке јавности некад можда и подсвесно открива како помирење и суочавање са неделима није примарни циљ њихове политике, већ пре свега употреба хашких пресуда, уз евентуалну међународну подршку, за изградњу земље у складу са њиховим политичким уверењима.
Што онда даље подразумева да они други народи због осуђујућих пресуда њиховим појединцима имају мање права да мисле и делују у складу са властитим виђењима у каквој земљи и са каквим уређењем желе да живе.
С тим у вези је и бањалучки правник Крстан Симић приметио да се ниједан народ хашким пресудама није замислио над властитим злочинима, и суочио с њима, већ су судске одлуке заправо доводиле до потпуно супротног ефекта. Примећује и то да оне елите које тако тумаче пресуде, заправо то помирење и не желе, већ их напротив користе за то да до њега и не дође, будући да им конфликтна политика и одговара.
Иако на јавној сцени у РС не постоји неко ко не дели уверење да све злочине и злочинце треба процесуирати и затворити, али и убеђење да су бошњачки ратни војни и политички званичници, као и делом хрватски, прошли углавном некажњени, дешава се да чак и онда кад се десе неочекиване пресуде – попут последње ослобађајуће за лидера радикала Војислава Шешеља – не сплашњава уверење о политичкој улози „антисрпског суда“.
Ипак, поводом најновијих пресуда чују се размишљања која намећу и питања да ли то примећујемо промену климе у Хагу, најпре због слабијег интереса Америке да се укључује у рад трибунала, који услед тог добија простор да се „мало бави и правдом“ па се најновије одлуке, на известан начин, супротстављају и неким раније донесеним.
Ма колико било мањкавости у покушају да се Србима припише постојање циља на стварању „велике Србије“, биће интересантно видети како ће се судска констатација да такав политички програм Шешеља није и кривично дело одразити – осим на будуће пресуде – и на тренутне прилике у БиХ, будући да се политичка борба Републике Српске за очување аутономије неретко етикетира управо као „наставак Милошевићевог пројекта велике Србије“.
Да ли је стога оправдано веровати да долази до корекције наратива рата који се две деценије писао у трибуналу што, како неки верују, може да иде и у корист Српској.
Такво виђење ствари које у основи верује у мењање црно-беле слике рата има утемељење, ако је судити по конфузији створеној у Сарајеву, посебно ради тога што је суд прихватио да су муслимани убијали сопствене цивиле, али и неким новим детаљима везаним за саму Сребреницу, као највећем моралном терету српског народа, упркос неспорној чињеници да су за злочине криви појединци.
„Одлуке трибунала никад нисам доводио у контекст са могућим правним последицама на уређење БиХ, јер је то немогуће. Али да је било повика из Сарајева и случајева да се оне користе као политичка платформа, свакако јесте. Једнако тако, не сматрам да ослобађајућу пресуду Шешељу треба доживљавати као помоћ или спас Српске. Истина, таква клима се ствара, али правне консеквенце су напросто немогуће“, каже за наш лист Петар Кунић, професор Уставног права на Универзитету у Бањалуци.
