Да је Србија демократска држава тврде међународне организације кредибилне у својим проценама, то уверење деле и подстичу Велике силе и српски суседи. Не делују уверљиво чак ни оптужбе које износи опозиција у вези са недоследностима, злоупотребама и чак насиљем које спроводи или инспирише актуелна влада. Ово посебно када знамо да већи део опозиције суштински жели да постане део садашње коалиције.
За западне „пријатеље” српских влада, демократија је форма. Пошто се данас нашом државом баве трећеразредни политичари и дипломате, јасно је да бисмо могли да имамо и много ауторитарнију власт, каква је, рецимо, црногорска или саудијска, па да ипак не чујемо било какав прекор од њих. Да не говоримо о подршци демократизацији. Не сећам се да неки став представника ЕУ и САД о тим начелним питањима није имао прагматичну позадину која је сасвим нескривено служила некој користи њихових држава.
Грађани Србије традиционално мало верују у демократију, а још су мање спремни да у њу уложе. Тезе о „лоповским властима” и о томе да се „најгори само смењују”, оповргавају чињенице да су се на власти у Србији сменили отприлике сви који су за ових четврт века желели, као и да флуидној политичкој олигархији (владајућој или опозиционој, свеједно) припада скоро три одсто бирача који изађу на изборе. Зато тезу о „лошим властима” у најширој јавности често прати и уверење да је у ствари „народ лош”. Једно истраживање старо више од годину дана утврдило је да демокатија у Србији има подршку свега око 30 одсто грађана. Чудно. Пошто у држави једнаких у сиромаштву, где многи памте како је председник куповао бурек док му је странка имала централу на Тргу Николе Пашића или како је најбогатији Србин возио децу у половном аутомобилу у школу, суштински нема алтернативе. Да бисмо подржавали нешто, а да не говоримо да бисмо у исто веровали, потребно је да о томе понешто знамо. Мени се догодило да мој студент, бруцош најстаријег факултета у Србији, који је завршио гимназију и положио пријемни испит, каже да Србија није демократска држава, пошто „демократија” значи „добар живот”. Аргументи према којима крезовска катарска деспотија има висок стандард, а сирота демократска Индонезија нема, нису имали утицаја на његов став. Став који се мало разликовао од оног који је Пекић приписао ученику неке послератне школе смештене у оскрнављену цркву, који каже да је комунизам „кад имам да једем… сваки дан и само ја…” Али, зар смо тако мало напредовали од времена кад је већина становника била неписмена, до овог мог студента који не памти Милошевића, а учио је „Грађанско васпитање” и страни језик од првог разреда?
Од давнина је познато да је демократија избор елите. У антици су је уводиле просвећене или бар интелигентније аристократе. Кад је народу давана прилика да сам одлучи, он се најчешће одлучивао за тираниду.
Демократију увек дефинишу њени велики грађани. Када историјска судбина учини да један народ нема срећу да живи у богатству и вишевековном унутрашњем миру и развоју, па је немогућ онај Мекоулијев срећни спој „аристократске демократије и демократичне аристократије”; када тај народ има оволике државне, економске, социјалне, просветне проблеме – онда је тим више потребна жртва елите како би функционисала држава и како би њено уређење било најбоље могуће. Ако је један велики британски политичар приметио да је најбољи аргумент против демократије пет минута разговора с просечним бирачем, онда је тек у земљама са оволиким проблемима неопходно начелно, родољубиво и упорно деловање просвећених и имућнијих грађана. У прошлости се то и дешавало, па су наше елите постале не само велике жртве ратова и унутрашњих немира већ су понеле и терет модернизације који се за њих показао претежак.
Како тај тешки задатак прихватају садашње елите? Владајућа коалиција не промовише демократске вредности. Потпуно анахрона повика на опозицију као на противника државе, поистовећивање критичара са завереницима, прикривање сасвим природних разлика унутар владајуће коалиције или неке од њених странака, оптужбе на рачун неименованих страних центара моћи… Коначно, непоштовање сопственог устава, демократски неутемељено напуштање консензуалне политике (рецимо према Косову и Метохији), притисци на судове и медије… У Србији нема цензуре, али шта је злоупотреба моћи владајуће партије и терор параприватних медија? Какву поруку нам пружају први људи власти када естрадизују политичку дебату, претварају Србију у ријалити, а какву главни уредници „Политике” и „Вечерњих новости”, двоје најугледнијих новина, када трпе критике владајуће странке а одлазе на ТВ-рапорт код таблоидног новинара који већ годинама малтретира српску јавност?
Напредни клуб
